– Vika, ćerko, gde je tvoje dete? – zainteresovala se baka koja je sedela na klupi.
– A šta vas se to tiče? – grubo je odgovorila Vika.
– Nikako. – odgovorila je baka.
Vika je došla kući i legla da spava. Bila je umorna, jer se tek vratila iz bolnice. Probudio ju je uporan zvonak na vrata.
– Nema nikog kod kuće! – viknula je devojka. Zvonjenje na vrata nije prestajalo. Skidajući pokrivač sa poda, devojka je krenula prema vratima. Došao je policajac. Devojka ga je sprovela do kuhinje i ponudila čaj.
– Gde se sada nalazi vaše dete? – pitao je čovek.
– Kod tetke na selu, nisam se dobro osećala, odvezla sam ga tamo. – odgovorila je Vika.
– Vi pričate o starijem detetu, a ja pitam o mlađem, koje je nedavno rođeno. – naglasio je policajac.
– Da li ste čuli za „surogat materinstvo”? – prekinula ga je Vika.
– A imate li dokumenta koja potvrđuju ovaj slučaj? –
– Sada ću doneti. Devojka nije razumela kakve veze ima baka komšinica sa njom. Vika je bila zatečena, a policajac je predložio da se stavi u njen položaj. Objasnio je da je baka videla da je bila trudna i da devojka ima velike dugove i da nema muža. Pa, gde još jedno?
Devojka je objasnila da novac od surogat materinstva treba da ide za novu kuću, a ova u kojoj sada živi se već prodaje.
– Ne optužujem vas, – tiho je odgovorio policajac, pomerajući dokumenta na stranu.
On se uverio da nije bilo ničeg nezakonitog, što znači da može da napusti ovaj stan. Vika je pogledala kroz prozor kako policajac izlazi iz ulaza, kako prilazi bakama-komšinicama i nešto im govori.
– Kakve veze imaju ove bake sa mojim životom? Kad mi je bilo teško, bake nisu nudile svoju pomoć. Samo su držale lekcije o tome šta i kako treba da uradim… – ljutito je govorila devojka.
Vika je sela na sofu i pozvala sestru: jedina osoba iz porodice koja je u kontaktu sa njom i pomaže joj. Telefon je podigao Vikin sin.
– Mama! – veselo je povikao dečak.
Vika je nesvesno počela da se smeška, jer je sve ovo bilo zbog sina…
