Marijka je od malih nogu imala živahnu narav. Njeni prijatelji i prijateljice su se stalno čudili tome što je takva štreberka kao Marija, ako je situacija to zahtevala, znala da uzvrati rečima. A ako je bilo potrebno, i silom. Nikome nije bilo dozvoljeno da prelazi granice dopuštenog. Kada je bila svedok toga kako neko snažan pokušava da povredi slabijeg, Marija nije razmišljala ni sekundu – stajala je na stranu onoga ko je bio povređen, postajući njegov zaštitnik. Bila je odlučna, imala je liderske osobine, znala je da prebrodi sve teškoće. Maša je bila potpuno ravnodušna prema tome šta drugi govore o njoj. Mnogi su pokušavali da je uvrede, da joj kažu ružne stvari i da je komentarišu.
Ali ona jednostavno nije obraćala pažnju na takve ljude – bili su joj neinteresantni. Naravno, bilo je i onih koji su podržavali Mariju. Bili su joj bliski – njih je bilo mnogo. Često je volela da ponavlja: „Radite ono što mislite da je ispravno, a dalje – šta bude.” To je bio njen glavni životni prioritet. Marija je uporno težila svojoj cilju, korak po korak penjući se na karijernim stepenicama. Jednom, kada je prolazila pored kabineta svojih podređenih, čula je iza sebe ovakve rečenice: „Eto, završio je naš rajski život – ‘muškarac u suknji’ se vratio sa odmora.” Sasvim je moguće da bi neko na takve reči odreagovao. Samo ne Mašica.
„Izgleda da postupam potpuno ispravno“, pomislila je Marija i otišla u svoj ured. Mariju su nazvali „muškarcem u suknji“ s razlogom. Bila je zahtevna, snažna i stroga šefica. Marija je znala da obaspe pohvalama, ali kada je bilo potrebno, znala je i da kritikuje. Tokom rada, niko od zaposlenih nije mogao da se opušta. Bilo je i takvih radnika koji su je smatrali pravednom. Jer za nekog je ona bila mentor. Ako je neko radio savesno, želeo da se profesionalno razvija, tačno izvršavao svoje zadatke i postizao rezultate, njegov karijerni rast bio je obezbeđen. Često su stizale glasine da mnogima bilo žao njene porodice: „E, tome se ne možeš diviti, njenom mužu. A deca… Sigurno odrastaju bez majčinske ljubavi i pažnje.“
U životu ništa od toga nije bilo istina. Slične fraze dolazile su do stroge šefice od podređenih, koji su u svojim maštanjima stvarali fantazije o njenom ličnom životu. Jer za njih je Marijka bila „muškarac“ u rukama s bičem i prednjim delom. Ali Marija nije navikla da obraća pažnju na takve pretpostavke. Zato je uvek održavala mirnoću. Jednom su rukovodioci firme odlučili organizovati piknik za zaposlene.
Pozvane su bile i njihove porodice. Marija je takođe odlučila da povede svoju porodicu. Došla je sa mužem i sinovima. Jednom od njih bilo je 9, a drugom 3 godine. Sva pažnja bila je usmerena na nju. Kao rezultat toga, umesto „muškarca“, oni su videli nežnu i ljubaznu majku i ženu. Njihova porodica izgledala je savršeno. Brinuli su se jedno za drugo, ponašali su se sa uljudnošću i pažnjom. Zajedno su se igrali, delili grickalice sa bifea.
Sasvim tačno. Često se kaže da je život balans između različitih uloga koje igramo – kao roditelj, partner, profesionalac i prijatelj. Kada možemo da pronađemo ravnotežu između svih tih uloga, naši životi postaju ispunjeni i uspešni. Kao što si spomenuo, ako su porodica i posao usklađeni, nijedna od tih stvari ne trpi. U stvari, uspešan balans može doprineti tome da se postane bolji i u jednoj i u drugoj oblasti.
Za Mariju, njen način života pokazuje kako je moguće biti uspešna na poslu i istovremeno biti pažljiva i podržavajuća majka i žena. Na kraju, kao što ona pokazuje kroz svoj primer sa sinovima, pružanje prostora partneru i poštovanje međusobne ravnoteže može biti ključ za uspešnu i srećnu porodicu. Ovaj balans stvara atmosferu uzajamnog poštovanja i ljubavi, što se onda prenosi i na njen profesionalni život.
