Kada smo se vratili, primetila sam da se teča promenio; delovalo je kao da ga nešto brine. Neočekivano me pozvao na razgovor u drugu sobu, da niko od rođaka ne čuje.
Bila sam iznenađena i otišla s njim. – Da li ti izdajnički varaš mog sina? – pitao je Nikolaj Ivanojevič. – Ne, – iznenadila sam se. – A zašto ste to odlučili?
Ispričao mi je da mu je došla komšinica koja je pitala o vrtiću, mami i tati. A potom je pitala, kako često dečak izlazi napolje. On je odgovorio:
„Često. Ja se igram u peskovniku s decom, a mama u blizini šeta s ljubavnikom!” Teča je pocrveneo i odlučio da promeni temu, jer nije znao kako da objasni komšinici reči svog unuka. Ja sam se nasmejala; čini mi se da me već dugo niko nije nasmejao ovako.
– Idemo do unuka i pitajmo ko je taj ljubavnik. – Rekla sam svekru. On je pošao za mnom u sobu. Artur je upravo igrao sa Džekom – psom kojeg smo mu nedavno kupili.
– Sine, pokaži, molim te, dedi maminog ljubavnika! – zamolila sam. – Evo ga! – rekao je dečak, pokazujući na psa. – Oleg uvek tako govori o Džeku, kad ga večerom vodim u šetnju. Vaš sin zove psa „ljubavnikom”. – Nasmešila sam se.
