Živim u Češkoj. Vozim se na posao odličnim putem, u odličnom autobusu s mekim sedištima koji uvek dolazi prema rasporedu, tako da mogu planirati svoj raspored. Živim u zemlji u kojoj 60% stanovništva ne ide u crkvu i smatra se ateistima, ali Češka ima razvijen automobilsku industriju i nekoliko poznatih brendova širom sveta.
Na poslu od mene ne traže da pišem izveštaje ili popunjavam “liste samoprocene”, ne moram prolaziti sertifikaciju i takmičiti se sa kolegama za viši rang. Po prvi put imam svoj razred i divne učenike koje volim. Ulice u mom gradu zovu se “Lipa”, “Školska”, “Kurortska” i glavna trg. Uveče mogu da idem sa posla i ne plašim se. S radošću otkrivam muziku čeških kompozitora, kako onih koje sam već znala, tako i onih koji su mi bili nepoznati.
Mogu koliko god želim, nekoliko puta godišnje, da idem na seminare, radionice, apsolutno dobrovoljno da povećam kvalifikacije, jer moj posao sve to finansira. Naš sastanci nastavnika su veseli i uz šale. Mogu da idem ulicom, a nepoznati školarac će mi reći “dobar dan”. Zarađujem platu koju nikada ne bih mogla da dobijem u Ukrajini, a moje obrazovanje se ceni. Imam mogućnost da putujem, što nikada ne bih mogla u Ukrajini.
Moje dete konačno s uživanjem ide u školu. Živim u kući s čistim ulazom, toplim zidovima, regulisanim grejanjem u svakoj sobi i prelepim pogledom iz prozora. Kišni odvodni sistemi ovde idu direktno u zemlju, a gasne cevi su skrivene u zidovima. Živim u zemlji u kojoj se sortira otpad i oko kontejnera je čisto, ne smrdi na otpadke. Ne moram svaki mesec da čitam brojila ili da puštam komunalce u stan. Svi obračuni se vrše od strane dobavljača, koji nam sam izračunava razliku. Znam da, ako se nešto dogodi, za nekoliko minuta će stići hitne službe i pomoći mi.
U Ukrajini me je progonila depresija zbog – niske plate, – stalnog osećaja da nekome smetam, – nemogućnosti da sebi priuštim lepe stvari, – nemogućnosti da idem gde želim, – uništenog asfalta u mom dvorištu i loših puteva, – zapuštenih i starih minibusova, – stalnog drskog ponašanja oko mene, – zelenih zidova mog stana od trule boje, na koje je curila voda iz zahrđale oluke, – potrebe da ponekad idem po raznim birokratijama, – loših školskih ocjena mog sina i njegovog odlučujućeg otpora da ide u školu, – nemogućnosti da branim istinu na sudu, – osećaja bespomoćnosti.
Govore nam: nije važno gde živiš, jer svuda nosiš sebe. Pa, zašto sam ovde, konačno, počela da se osećam kao čovek? I veoma mi je žao što ljudi u mojoj rodnoj zemlji moraju svakodnevno da se bore sa raznim okolnostima. I rešavaju pitanja koja ih nikako ne vode ka sreći, umesto da prirede život oko sebe.
