Mi sa mužem imamo svoj stan u gradu. On je u savršenom stanju, jer smo ga renovirali i uložili puno novca. Moj Volodja je radio na fabrici do penzije, i zbog toga je još pre nekoliko decenija država obezbedila stan za njega. Kada je naša kćerka došla na svet, odmah smo odlučili da stan bude za nju, a mi ćemo živeti na selu. Kada je naša Julija porasla i došlo je vreme da upiše univerzitet, dali smo joj ključeve stana. Sve za našu devojčicu, da joj bude udobno. Jednom sam otišla kod Julije i videla da po stanu šeta neki muškarac.
Julija nije očekivala moj poset. Ali ja nisam žena koja se uzbuđuje, razumem da moja kćerka više nije dete, ima već 20 godina i to je normalno da ima momka. Problem je bio u tome što je taj muškarac stariji od nje bar 15 godina. Bila sam šokirana, ali sam pokušala da ne pokažem iznenađenje. Julija me je upoznala sa Jurijom; muškarac je, na prvi pogled, bio u redu. Ali ta razlika u godinama! Brzo sam otišla kući da se posavetujem sa mužem. Iskreno, oboje nismo bili oduševljeni izborom naše ćerke, ali ona je odrasla osoba, nismo mogli da donosimo odluke umesto nje.
Nakon mesec dana, Julija mi je saopštila da joj je Jurij zaprosio i da se udaje. Naravno, pomislila sam da je to malo prerano. Ali moja kćerka je tvrdoglava i nije me poslušala. Organizovali smo malu svadbu, i već tada sam primetila koliko neprijateljski se ponaša porodica njenog budućeg muža. Nekako su bili uvereni da sve trebamo da plaćamo mi. Ali, odakle to pravo!? Dovoljno je što će živeti u našem stanu!
Za tri meseca života, deca su pretvorila stan u smeće. Susedka sa sprata ispod me je pozvala i rekla da dođem i vidim kako žive. Kada sam otišla, bila sam šokirana. U stanu je bilo puno ljudi i mačaka! Prvo što me skoro oborilo sa nogu bio je miris. A onda sam videla da su svi nameštaj, tapete na zidovima – sve je bilo izgrebano i uništeno. Ali tu se iznenađenja nisu završila. U stanu je živela svekrva sa svojom mlađom ćerkom! Iako su pre svadbe, kada su dolazili da pogledaju gde će mladenci živeti, tvrdili da je njihov stan veći i bolji, a naš izgleda nekako skromno. Pa, dobro. Ali zašto sada oni žive ovde?
Po licu svoje ćerke sam videla da stvari nisu kako treba. Muž je stalno klimao glavom svojoj mami i sestri, a moju kćerku su pretvorili u poslušnu sluškinju. Odvela sam je u drugu sobu i zamolila da mi objasni šta se dešava. A ona me zamolila da je spasim od Jurija i njegove “božanske” porodice. Došli su pre mesec dana da je posete i još uvek su ostali. I mačke su takođe dovele. Uzela sam situaciju u svoje ruke, izašla, i zamolila ih da napuste naš stan.
Jurij je otišao sa njima. Kćerka mi je rekla da je već pripremila dokumente za razvod, samo je čekala pravi trenutak. Druga scena bila je sutradan, kada je svekrva došla da uzme i podeli “zajednički stečenu imovinu”. Ali, kakva nesreća: osim odeće i šoljica, nije uspela ništa da ponese, jer je sve bilo naše. Kćerka je uzdahnula sa olakšanjem, a ja se osećam krivom što sam uništila njen brak.
