“Stari trolejbus nije žurio nigde. Vruće sunce je grejalo njegove oljuštene strane. I on je polako, umorno kotrljao gradskim ulicama. Putnici, umorni od vrućine, takođe nisu žurili. Sofija je ostavila svoj automobil na parkingu pored hotela i odlučila da obiđe grad. Uvek je to radila u slobodno vreme. Ostavila je auto, sela u trolejbus ili tramvaj i obilazila gradove u koje je dolazila na službena putovanja. Nedaleko od jedne stanice, trolejbus je duboko uzdahnuo, skripao, a vozač je u škripavi mikrofon objavio: ‘Trolejbus dalje ne ide. Pokvario se.’ Putnici su se ohrabrili. Počeli su da se žale na zvaničnike, vrućinu, sveže i zastarele bolesti. A Sofija je otišla do vozača da pita kako da izađe iz nepoznate ulice.
-Ja sam ovde prvi put. Recite, molim vas.
-Sofija?!
-Dmitre?!
Od nekadašnjeg lepog, uvaženog momka, Dmitro je postao debeli čovek. Kosa mu je malo posivela. Oči su mu postale hladne. Oboje su se osetili neprijatno.
-Još si ljuta na mene? – prekinuo je tišinu Dmitro.
-Nije da sam ja odbila venčanje nekoliko dana pre njega. Iako je dobro što se tako dogodilo. Nema ništa loše u tome što se kaže: sve što se dešava, dešava se s razlogom. Ali tada je bilo bolno. Htela sam da se srušim od stida i ljudi koji su komentarisali.
-I moj život me nije mazio. Možda bih za tebe? Imam jednu ćerku – i ona je invalid. Žena radi kod kuće. Šije, kad ima vremena. A ja radim. Posle posla u garaži šrafim na tuđim automobilima. Ti dobro izgledaš. Verovatno ti ide dobro.
-Imam sve što mi treba za sreću: divnu porodicu, dobar posao. Sofija je želela da pogodi Dmitra. Kao što je on nju nekada. Ljudi su često umesto imena sela govorili: ‘Treba otići na onu stranu bara’ ili ‘Oženio se ženom sa one strane bara.’
-Lep par, – komentarisali su s obe strane bara. – Dmitro planira da upiše fakultet. Povlači se za Sofijom.
-Povlači se za tuđim suknjama. Kažu da ima neku u okrugu. Videli su ga sa nekim.
-Da, da! Videli su! Nema više da se razgovara sa nekim. Koliko već radi u okrugu? Treća godina, čini mi se. Ima poznanike. Do venčanja je ostalo vrlo malo. Domaćice su se mučile sa dimljenim, pečenim, kuvanjem. Domaćini su pravili šatore. Jednog dana, kod seoske prodavnice, zaustavio se automobil. Iz auta je izašla nepoznata žena. Na klupi su sedile neke lokalne tračare i ona ih je pitala:
-Dmitro Ivanišin živi ovde?”
– Tu, – složno su klimale glavama žene. – A ko ste vi za njega? – Buduća tašta. Oči tračara su se razwidele kao tanjiri. – Možda tražite pogrešnog Dmitra? Naš će uskoro imati drugu taštu. Venčanje je pred vratima. – Lido, izađi iz auta, – pozvala je nepoznata žena. Iz “Žigulija” je jedva izašla trudna devojka. – Evo! Osmi mesec nosi dete. A on je okrenuo glavu ka drugoj. – Ne, Dmitro se još viđa sa Sofijom iz srednje škole. – A šta, da li je ova Sofija takođe trudna? – Ne! – odgovorile su žene uglas. – Pa dobro, – olakšano je uzdahnula nepoznata žena. – Naći će devojka drugog momka. Sedi, Lido, u auto. Idemo sa rođacima da se upoznamo. Gde im je kuća?
Vest je obišla oba sela. Sofija i njena porodica nisu verovali. – Romane, uzmi bicikl i idi do Ivanišina, – požurivala je Sofijina majka muža. – Možda je neko nešto pobrkao. Ili je neko pustio glasinu. Na dvorištu Ivanišina stajao je nepoznat automobil. A preko susednih ograda virile su znatiželjne oči. Roman je ušao u kuću. Video je nepoznate muškarca, ženu i trudnu devojku.
Shvatio je: niko ništa nije pobrkao. Ipak je pitao: – Dmitre, je li ovo istina? – Ujče Romane, venčanja neće biti. Recite Sofiji. Roman se okrenuo i otišao. – Vaša ćerka će još naći… – vikala je za njim nepoznata žena. Domaćini su razmatrali nedovršene šatore. Domaćice su brojale tuđe gubitke. U selu su gledali Sofiju sažaljivo i šaputali iza njenih leđa. Dmitro je sa trudnom Lidom i njenim roditeljima otišao u grad. Nebo je treselo zrele zvezde u vruće dlanove leta. Veče je mirisalo na pokošenu travu. Sofija je sedila na obali jezera – danas je trebalo da bude njeno venčanje. Danas je trebalo da bude najsrećnija osoba na svetu. Danas ju je neizmerno bolelo. Kao da je neka nevidljiva sila uzela devojku za ruku i odvela je prema vodi. Osvežavajući dah je dodirnuo njene noge i dušu.
– Dušo! – otacov krik je prekinuo tihu večer. Roman je skočio u papuče i ušao u vodu. – Šta si smislila? Šta? – Otac? – Srce je osećalo. Pratilo te je.
Ne smi da nosiš greh na duši. Dmitro to ne zaslužuje. Otišao je u druge ruke – neka mu je sa Bogom. – Nemojte ništa reći mami. Dmitrovo dete se rodilo bolesno. Lida i ćerka su često odlazile u bolnicu. Na kraju su oba domaćinstva skupila i kupila Dmitru i Lidi stan u jednom od okružnih centara, gde ima potrebna klinika. Drugo dete nisu smeli da rađaju. Sofija je nakon završetka škole počela da radi u turističkoj agenciji. Tamo je srela svoju sudbinu – Olega. Sada imaju vlastiti turistički biznis. Dva sina. Sreća i blagostanje u porodici.
– Sofijo, dugo li si ovde? – Na dva dana. – Pa možda se kasnije negde sretnemo. Setili bismo se starog. – Zašto? Staro je ostalo u prošlosti. A trolejbus dalje ne ide. Prisilno stajanje. Kao u životu. Zbogom, Dmitre. – Skrenućeš levo. Tu idu autobusi i trolejbus broj… – Hvala. Neka ti ide dobro! Sofija se nasmešila, mahala rukom, kao devojčica, skočila sa stepenika trolejbus i skrenula desno. Dmitro je sa gnevom gledao za njom…
