Nas sa bratmom mama nas je odgajala sama, jer je otac voleo alkohol više nego nas; napustio je porodicu dok smo još bili mali. Život na selu bez muža bio je veoma težak. Bilo je vremena kada nismo imali ništa. Zato sam čvrsto odlučila da ću otići sa sela, školovati se i pokušati da se izvučem iz ove bede. Sve je skoro tako i počelo – odmah nakon škole upisala sam univerzitet. Živela sam u studentskom domu. Tamo sam upoznala ženu koja je sedela na našem ulaznom punktu. Nije ličila na njene vikanje partnerke, više je ličila na profesorku – kako u stilu i ponašanju, tako i u odeći. Svi su je zvali Nina Karlivna. Bliže sam se upoznala s ovom ženom, i ispostavilo se da je bila vrlo zanimljiva sagovornica.
Nina Karlivna nije imala dece, a muž ju je nekoliko godina pre napustio i otišao s drugom ženom. Nestrpljivo sam čekala trenutak kada će ova divna žena da ima smenu, od koje sam sticala neverovatnu životnu mudrost. Ali jednog dana Nina Karlivna nije došla na posao. Pitala sam njene koleginice šta se desilo, ali nisu znale ništa. Nabavila sam njenu adresu i otišla do nje. Vrata njene luksuzne stanove bila su otvorena. Nina Karlivna je ležala na krevetu i jednostavno nije mogla da ustane. Kasnije sam saznala da sam došla u pravo vreme, lekari koji su kasnije došli rekli su da sam njen anđeo čuvar. Kada se Nina Karlivna oporavila, pitala sam je zašto ide na posao u naš studentski dom za malu platu, ako ona ima toliko godina. Odgovorila je da je rad i komunikacija sa nama njen lek protiv usamljenosti, a novac joj zapravo nije potreban.
Imala je mnogo rodbine u Nemačkoj, i bila je prilično bogata naslednica. Tada je Nini Karlivni bilo oko 60 godina, ali je izgledala mnogo mlađe. Kasnije su se naši putevi razdvojili, za svaki slučaj smo se zamenile adresama i kućnim telefonima, jer mobilni telefoni tada još nisu postojali. A potom sam se udala i rodila dvoje dece. Bila sam rastrzana između doma, posla, dece i majke koja je ostala na selu. Nismo imali vlastiti stan, pa smo iznajmljivali stan u gradu. Moram reći da nisam imala sreće sa mužem. On nije mario ni za mene, ni za decu. A nakon 10 godina zajedničkog života šokirao me je time što odlazi iz porodice, jer druga žena već čeka dete.
Nisam imala izbora, morala sam se vratiti na selo kod mame. Sinu je tada bilo 9 godina, a ćerki 6. Ali nisam mogla svakodnevno putovati na posao sa sela, noć me je izjedala. Decu je čuvala majka. Tada sam odlučila otići na rad u inostranstvo. Bilo mi je žao da ostavim decu, ali nisam imala izbora. Godinu dana nakon što je muž otišao, otišla sam na rad u Portugal. Tamo sam odmah imala sreće da pronađem posao, tako da sam mogla slati novac deci. U Portugalu sam upoznala Mihaila, on je takođe poreklom iz Ukrajine, ali ovde živi praktično od rođenja, njegovi roditelji su se preselili ovde pre mnogo godina.
Čovek, kao i ja, bio je razveden, a stariji od mene tri godine. Najpre smo se viđali, a potom počeli da živimo zajedno. Sve je bilo dobro dok nisam želela da dovedem svoju ćerku. Sin je ostao sa majkom, a ćerka se preselila kod mene. Upisala sam je u lokalnu školu. Brzo je naučila jezik, ali Mihailu se ta ideja nije dopala. Počeo je otvoreno da kaže da ćerka kvari naše srećno živote. I tada je došao trenutak kada sam morala da donesem odluku, i izabrala sam ćerku. Iznajmili smo sebi zaseban stan i otišle smo od Mihaila. Bilo mi je teže plaćati staninu samu, skoro nisam više slala novac mami i sinu, jer nisam imala od čega, sebi smo jedva imale dovoljno.
I onda je nedavno mama pozvala, rekla da mi je stiglo neko nasledstvo i da moram da dođem kako bih sredila sve papire. Bila sam zapanjena kad sam saznala da je Nina Karlivna, koju nisam videla skoro 20 godina, zapisala svoj luksuzni trosoban stan u centru grada na mene. Nedavno je preminula, ali mi je ostavila pismo u kojem je pisala da nije zaboravila kako sam je nekada spasila. Sada kao nikada razumem da dobro koje činimo, vraća se nama sa kamatama. I iako je moj život bio težak, sigurna sam da sada i meni i mojoj deci ide dobro.
