Početno su joj pisali razni nerazumljivi tipovi, pa nije ni pomišljala da odgovara, ili je odgovarala povremeno. A onda se pojavio on – pravi princ, čisto čudo. Lep, ozbiljan, uljudan – sve što treba. – Ludočko, treba ga uzeti, – govorile su prijateljice. – Takvi primerci ne leže po putu. I ona je odlučila – otišla je na sastanak. Artem je, kao naopak, tog večera došao po stvari koje je trebalo da pokupi. – Gde to ti ideš? – upitao je mrzovoljno.
– Nije tvoje, – odgovorila je Ludmila. – Sada sam slobodna devojka. Artem se namrštio i rekao: – Ludmilo, koliko puta treba da ponovim – kriv sam, priznajem to, ali daj mi još jedan šans? Čak i država daje šansu da se ispraviš, a mi kao da nismo stranci. – E, neka ti država daje šansu, – odbrusila je Ludmila. Artem je stajao zbunjen u sredini dnevne sobe, da joj je čak bilo žao. Ali onda se setila bunde u hodniku i okrenula se. – Ludo, da li da ostavim svoje fotoaparate ovde? – pitao je. – Moram da postavim zaključavanje na vrata, jer se bojim da ih ukradu. Stan je Ludmila kupila pre braka, a Artem je sav svoj novac ulagao u svoje hobije i glavni izvor prihoda – objektive i fotoaparate.
Trenutno je nastanio u sobi u studentskom domu, a susedi su mu bili studenti koji nisu baš bili najsjaniji, pa se plašio da prenese fotoaparate. – Ostavite ih, – slegla je ramenima Ludmila. Sastanak je bio jednostavno čaroban. Nikada u životu nije imala tako divne sastanke. Taj Vladislav je stvarno bio princ iz bajke. Ponašao se vrlo pristojno, a pritom nije pritiskao Ludmilu, razumeo je da joj treba vremena da se oporavi nakon razvoda. I upravo zato ga je pozvala na čaj – stvarno na čaj, bez ikakvih naznaka. Zajedno su otišli u poslastičarnicu i izabrali kolače, sve je bilo vrlo lepo.
Kasnije su došli kod nje, skuhala je veoma ukusan čaj koji je donela prijateljica iz Indije. To je poslednje što se sećala. Probudio se usred noći i strašno je želela da pije. Ludmila je jedva došla do kuhinje, popila vodu i ponovo pala u krevet. Kada se probudila ujutro, otkrila je da nema ni njenih dragocenosti, ni ušteđenih novaca u maminom drvenom ormaru, ni Artemovih fotoaparata. Najviše joj je bilo žao poslednjih, mada nije manje žalila naušnice sa malim dijamantima koje joj je otac poklonio za maturski, elegantnu narukvicu koju je dobila od bake. Jedino što joj nije bilo žao bila je verenička burma.
Ona je odmah priznala Artemu šta se desilo – nije bilo smisla da skriva, žena je već prijavila policiji; on je nije grdio i čak je odbio da uzme novac za fotoaparate. Iako je Lidija znala da su među njima bili prilično skupi komadi. – Kako ćeš da radiš? – brinula se ona. – Pa, jedan imam sa sobom, – odgovorio je Artem, – nekako ću da se snađem. Ljuda je i dalje sa svake plate slala njemu novac – nije želela da ostane dužna.
Pred Novu godinu je javio da leti u Tajland – tamo će fotografisati turiste, iako su govorili da to nije dozvoljeno, ali Artemov prijatelj se time bavio već nekoliko sezona. – Možda i ostanem tamo, – priznao je Artem. Već dugo je govorio o tome da se preseli u toplu zemlju, ali Lidija je uvek bila protiv. Na kraju je ostavio poklon i rekao joj da ga otvori na Novu godinu. Naravno, Lidija nije izdržala – otvorila je poklon odmah čim je otišao. Tu su bile izgubljene minđuše i narukvica.
A pored toga je bila čestitka: „Obišao sam sve zlatare i našao tvoje nakit. Obavestio sam policiju. Prsten sam takođe našao, ali sam pomislio da ti neće biti prijatno da ga vidiš.” Lidija je sedela dve sata i gledala svoje dragocenosti. Delovalo joj je da nikada nije rekla svom mužu da su baš oni najvažniji za nju – odakle on to zna? Zašto nije tražio ogrlicu koju joj je poklonio za treću godišnjicu? Da li ju je zaista toliko dobro poznavao? Taksi je jurio ka aerodromu kao da je imao krila – nije uzalud Lidija obećala trostruki tarif. Dobro je što je aerodrom bio blizu.
Ipak, zakasnila je: kada je žena ušla, ukrcavanje na let je tek završeno. Artem je odleteo za svoj Tajland. Možda je to i bolje. Iscrpljena je sela na sedište da uhvati dah i naruči taksi nazad. I tada… – Lidija? – Čula je. – Šta ti radiš ovde? Artem je stajao sa svojim torbama i fotoaparatima. – Htela sam da uzmem svoj prsten, – izdajničke suze su klizile niz njene obraze. – A ti zašto nisi odleteo? – Hteo sam da ti vratim prsten, – nasmešio se Artem. Posle mesec dana su zajedno otputovali na Tajland, ali samo na dva nedelja. Ponekad zaista vredi dati drugu šansu.
