Živim u Češkoj. Vozim se na posao po odličnim putem uz odličan autobus sa mekanim sedištima koji uvek dolazi prema rasporedu, tako da mogu planirati svoj raspored. Živim u zemlji gde 60% stanovništva ne ide u crkvu i smatraju sebe ateistima, ali Češka ima naprednu automobilske industrije i nekoliko poznatih brendova širom sveta.
Na poslu od mene ne traže da pišem izveštaje i popunjavam “listove samoprocene”, ne moram da prolazim kroz atestaciju i da se takmičim sa kolegama za višu poziciju. Po prvi put imam sopstvenu učionicu i divne učenike koje volim. Ulice u mom gradu se zovu “Lipova”, “Školska”, “Kursna” i glavna trgu. Uveče mogu da idem s posla i da se ne bojim. Sa zadovoljstvom otkrivam muziku čeških kompozitora, kao i onih koje sam već znala, kao i onih koji su mi ranije bili nepoznati.
Mogu da idem na seminare, radionice, apsolutno dobrovoljno da prolazim obuku, jer moj posao sve to plaća. Naš sastanci sa učiteljima su veseli i uz šale. Mogu da idem ulicom i nepoznati školarac će mi reći “dobar dan”. Dobijam platu koju nikada ne bih dobila u Ukrajini i moje obrazovanje se ceni. Imam mogućnost da putujem, što nikada ne bih imala u Ukrajini. Moje dete konačno rado ide u školu.
Živim u kući sa čistim ulazom, toplim zidovima, podesivim grejanjem u svakoj sobi i prelepim pogledom kroz prozor. Kišni kanalizacijski sistemi idu pravo u zemlju, a plinske cevi su skrivene u zidovima. Živim u zemlji u kojoj se sortira otpad i pored kontejnera je čisto i ne smrdi na otpad. Ne moram svakog meseca da uzimam očitanja brojila ili puštam komunalce u stan. Svi obračuni se rade sami od strane kompanije dobavljača i ona nam vraća razliku. Znam da, ako nešto bude potrebno, hitna pomoć će doći za nekoliko minuta i pomoći mi.
U Ukrajini me progonila depresija zbog – niske plate, – stalnog osećaja da sam nekome dužna, – nemogućnosti da sebi kupim lepe stvari, – nemogućnosti da idem gde želim, – pocepane asfaltne površine u mom dvorištu i loših puteva, – zapuštenih i starih minibusa, – stalnog bezobrazluka oko mene, – zelenih od plesanih zidova moje kuće na koje je padala voda iz rđave oluke, – potrebe da ponekad idem po različitim kancelarijama, – loših školskih ocjena mog sina i njegovog kategoričkog odbijanja da ide u školu, – nemogućnosti da branim istinu na sudu, – osećanja nesigurnosti.
Kažu nam: nije važno gde živiš, jer u svaku zemlju nosiš samog sebe. Tada zašto sam ovde, konačno, osetila da sam čovek? I veoma mi je žao što ljudi koji žive u mojoj rodnoj zemlji moraju da se bore sa različitim okolnostima svaki dan. I rešavaju pitanja koja ih nikako ne vode ka sreći, umesto da organizuju život oko sebe.
