Upala sam u sirotište, a moja petomesečna sestra u dom za bebe. Dok nije došla po nas mesec dana kasnije ona – jedina rođaka koja je putem suda stekla pravo starateljstva nad nama obema.
To je bila rođaka mog oca. Dvadesetogodišnja devojka, studentkinja, uzela nas je i odvezla u grad u kojem je studirala; tako smo se našli u Lvivu. Dovezla nas je u komunalni stan, u kojem je iznajmljivala sobu; komšije su se brinule o nama dok je ona trčala na nastavu i na posao.
Na neki način me je upisala u dobru gimnaziju, sestru je ponekad vodila sa sobom na predavanja i u kancelariju gde je radila pola radnog vremena kao sekretar, ako kod kuće nije bilo nikog da se pobrine za nju. Ne sećam se da je ikada spavala; uvek smo bile obučene, obuvene, siti i čak razmažene. Poslala me je na mnoštvo sekcija i nikada nije propuštala ni moje koncerte, ni takmičenja,
šila nam sa sestrom novogodišnje kostime, koji su uvek bili najlepši i veoma šareni. Besnela sam kada je sestra zvala nju mamom; kvarile smo sve njene odnose sa momcima, ali ona je bila lepotica: zbog nas nije davala nikome šansu.
Ali na kraju je njen život počeo da se slaže: izgradila je odličnu karijeru u organizaciji u kojoj je počela kao sekretar, upoznala je odličnog muža koji nam je sa sestrom zamenio oca, obezbedio nas. Studirala sam na jednom od najboljih univerziteta u Finskoj, imam perspektivan posao; sestra je upisala najbolji medicinski fakultet u Ukrajini, i za sve to zahvaljujemo njoj.
Plakala sam na njenom venčanju i plakala, prvi put držeći u rukama njenog sina, a kasnije i ćerku. Nedavno je preminula. Ona i muž su se vraćali od gostiju – i nisu stigli. A ja letim u domovinu da vratim svoj dug.
