Marijka je od malih nogu imala živahnu osobnost. Njeni prijatelji i prijateljice su se stalno čudili tome što je, uprkos tome što je bila pravi „početnik“, u trenutku kada je situacija to zahtevala, znala uzvratiti rečima. A ako je bilo potrebno, i silom. Nikome nije bilo dozvoljeno da pređe granice dozvoljenog.
Kada je bila svedok toga da je neko jači pokušao da povredi slabijeg, Marija nije razmišljala ni sekundu – stajala je na stranu žrtve, postajala njegov zaštitnik. Bila je odlučna, imala je liderske sposobnosti, znala je da prevaziđe bilo kakve prepreke. Maša je bila potpuno ravnodušna prema tome šta ljudi o njoj govore. Mnogi su pokušavali da je uvrede, da joj kažu loše stvari i da je ogovaraju.
Ali ona nije obraćala pažnju na takve ljude – bili su joj nezanimljivi. Naravno, bilo je i onih koji su podržavali Mariju. Bili su joj bliski – njih je bilo mnogo. Često je volela da ponovi: “Radite ono što smatrate da je potrebno, a sve ostalo – biće kako bude.” To je bio njen glavni životni prioritet. Marija je uporno težila svojoj cilju, korak po korak je napredovala na poslovnoj lestvici. Jednom, dok je prolazila pored kancelarije svojih podređenih, čula je iza sebe ovakve rečenice: „Eto, završilo se naše rajsko život – muškarac u suknji se vratio sa odmora.“ Sasvim je verovatno da bi neko drugi bio uvređen ovim rečima. Ali ne i Mašenka.
„Izgleda da postupam potpuno ispravno“, pomislila je ona i ušla u svoju kancelariju. Mariju su zvali „muškarcem u suknji“ s razlogom. Bila je zahtevna, snažna, stroga šefica. Marija je znala velikodušno deliti pohvale, ali kada je bilo potrebno, znala je i da kritikuje. Tokom rada, niko od zaposlenih nije mogao da se opusti. Bilo je i onih koji su je smatrali pravednom. Za neke je bila mentor. Ako je neko radio odgovorno, želeo da se profesionalno razvija, jasno izvršavao zadatke i postizao rezultate, karijerni napredak mu je bio zagarantovan. Do Marije su često dolazile glasine da je mnogima bilo žao njene porodice: “E, tužno je, njenom mužu. A deca… Verovatno rastu bez majčinske ljubavi i pažnje.”
U stvarnosti, to nisu videli. Slične primedbe su dolazile do stroge šefice od podređenih koji su u svojoj mašti stvarali fantazije o njenom ličnom životu. Jer za njih je Marijka bila „muškarac“, u čijim rukama su bič i kuhinjski kecelj. Ali Marija nije navikla da obraća pažnju na takve pretpostavke. Zbog toga je uvek održavala mirnoću. Jednom prilikom, rukovodioci firme su odlučili da organizuju piknik za zaposlene.
Pozvane su bile i njihove porodice. Marija je odlučila da povede svoju porodicu. Došla je sa mužem i sinovima. Jednom je tada bilo 9, a drugom 3 godine. Sva pažnja bila je usmerena ka njoj. Na kraju su umesto „muškarca“ videli nežnu i pažljivu majku i suprugu. Njihova porodica je izgledala savršeno. Brinuli su jedan o drugom, odnosili su se s ljubaznošću i pažnjom. Zajedno su učestvovali u igrama, delili užine sa bifea.
Marija je često nežno dodirivala svoju decu. Nikada nije vikala na nikog, nije ih trzala. Ako su se deca ponašala nemirno, ona bi se sagnula i objasnila im šta ne treba da rade, pokazujući dobar primer. Deca su bila prijateljska i društvena. A najneverovatniji deo je način na koji je razgovarala sa sinovima: „Pitajte tatu“, čime im je jasno davala do znanja da poslednju reč ima on, a ne ona.
U životu svaka osoba igra nekoliko uloga. Kada može da balansira između njih, njen život postaje svetao i ispunjen. Jer, ako se uloge harmonizuju, sigurno će se postići uspeh. Na primer, ni porodici ni poslu neće biti naškodjeno. Šta vi mislite o tome?
