Svekruka je kod mene čudo. Ne u smislu da je čudo, kakva je lepa. I ne u smislu ‘čudo u perju’. Ali ona može da napravi nešto što, kako kažu, i smeh i greh… Nedavno je svekruka tražila od mene kofer. Tačnije, poslala je preko muža da pripremim kofer (ja sam kod kuće na porodiljskom, a ona kod nas ima veliki, kožni, sa točkićima).
– Zašto joj treba kofer? – pitala sam muža. – Da li ide na putovanje? – Ne znam. Rekla je: ‘Treba!’ – odgovorio je muž. Dobro. Izvadila sam kofer u hodnik, sedim, čekam svekruku. Došla je. – Zdravo. Gde je kofer?
– Dobar dan. E, tu stoji – pokazala sam na njega, i pitala – Sofija Anatoljevna, zašto vam treba kofer? – Treba! – Odgovorila je tajanstveno i otišla. ‘Treba!’ Da li ona zna neke druge reči? Pa, ne želi da govori, dobro. Svekruka se vratila posle dva sata, kotrlja kofer u kuhinju, otvara ga, a unutra… meso!
Iznenađeno sam je gledala, a onda, kako sam zamislila lica prodavaca na pijaci koji su gledali ženu sa koferom, počela sam da se smejem. – Zašto sa koferom? – Pitala sam svekruku. – Težinu je lakše kotrljati nego nositi na rukama – odgovorila je svekruka sa filozofskim izgledom.
– Ali mi imamo meso! Nismo tražili da kupiš, – rekla sam. – Ovo nije za vas. Ovo je za mene. Sin će mi doneti kad dođe da me poseti, – odgovorila je ona.
– Pa, mogli ste mi reći. Kupila bih ja. Meso bolje znam da biram, – požalila sam se.
– Tako je bolje, – frknula je svekruka, – I ne želim te da odvajam od deteta. O, moj autobus skoro da polazi! – I sa tim rečima je otišla. Čak nije otišla da obiđe unuka. A on je u tom trenutku spavao. Muž je takođe bio iznenađen što je mama sa kupovinom mesa došla do nje, a nije tražila od njega, već je odlučila da dođe sama sa sela.
