Vika je tražila da dođe da živi kod mene. Živimo sa mužem nas dvoje, nisam baš želela da je primim na “neodređeno vreme”, ali kao prijateljici nisam mogla da odbijem. I evo prošlo je nekoliko nedelja njenog boravka kod nas, i počela sam da primećujem da moj muž nekako počinje da reaguje nervozno na sve, nije žurio da mi pomogne ni u čemu, sve što sam tražila radio je s neradošću ili mi je predlagao da to uradim sama.
Jednom večer legla sam da spavam, ali ustala sam da idem u WC, a on je bio kod kuhinje. Idem i čujem njihov razgovor. Moja prijateljica mu kaže:
“Razumiješ, Slavka, da si pod njenim papučama. Ona tobom upravlja kako hoće, u vašoj porodici ona je glavna, a ti samo prihvataš, kako je, i nikada joj ne kažeš ni reč. Kad sam se razvela, sve sam radila sama, i na poslu, i sa detetom, i za nabavku, pa kako bi drugo bilo? Pa, vi imate svoju porodicu.”
A onda sam od onoga što sam čula, doslovno zanemela: “Danas sam, evo, pocepala čarape” (Do tog trenutka sam već stajala na ivici tamnih vrata, ali oni su bili toliko zaokupljeni jedno drugim da me nisu primetili), i pokazuje mu rupu koja je bila mnogo iznad kolena.
A on je rekao, kao da ništa: “Pa kakvi problemi, Vika, rekla bi odmah, nećemo te ostaviti bez čarapa!” I izvadio iz džepa, bacio joj na sto petsto grivni! Ja sam sad već jedva suzdržala smeh, brzo sam pobegla iz hodnika i odlučila da moj muž ipak nije “beznadežan”. Ujutro sam zamolila Viku da se iseli.
I čula sam o sebi toliko novih stvari: kako sam loša, beskorisna prijateljica koja je ostavlja, i kako imam fobije na praznom mestu. Ispakovala se. Sa mužem se sve popravilo. Više ne rizikujem: prijateljice su prijateljice, ali kod sebe nikad ne pozivam, ni da prespavaju.
