Udate smo pre 4 godine. Kada je saznala ko su moji roditelji, buduća svekrva je odvela muža, Jaroslava, u kuhinju i počela da razgovara sa njim, ali tako glasno da sam i ja mogla da čujem. Njena glavna zamerka bila je što joj se nije dopadala moja mama. Stvar je u tome što mama voli da pije.
To je istina, ali šta to ima sa mnom? Dok je bila živa moja baba, moj život je bio sasvim normalan. Zato nisam ni završila u domu – baba je ostala sa mnom. Ali da li sam ja kriva što imam takvu majku? Po mišljenju svekrve, meni je bila samo jedna sudbina – da idem za mamom. A sa Jaroslavom smo počeli da se viđamo odmah posle mog maturskog u školi.
Te godine je on završio univerzitet, a ja sam upisala tehničku školu. U domu tehničke škole me nisu smestili, jer sam imala prijavu u istom mestu, a kod kuće je postalo nepodnošljivo: te godine je upravo umrla moja baba. Kada mi je Jaroslav predložio da se udam za njega, pristala sam.
– Mama, – rekao je moj vereniik pre 4 godine, – ako si protiv našeg braka, znaj, mi ćemo se ipak venčati, samo ćemo otići da živimo u iznajmljeni stan. I svekrva je popustila, ili je pretvarala da je popustila. Uvek je imala mnogo zamerki prema meni. Molila sam muža da iznajmimo stan odvojeno od njegove mame, ali nije hteo.
Čak i nakon rođenja unuke, svekrva nije promenila svoje ponašanje prema meni. Život mi nije bio lak: prebacila sam se na vanredno studiranje, a zatim sam morala da odustanem od školovanja. Niko nije hteo da sedi sa detetom dok sam polagala ispite. Sa mužem su počeli nesporazumi, a njegova majka je samo sve pogoršavala svojim komentarima.
Jaroslav je sve češće ostajao na poslu, a potom se ispostavilo da ima drugu. Pokupila sam svoje stvari i otišla. U ničemu. Sela sam na autobusku stanicu sa ćerkom i torbom i nisam znala šta da radim dalje. Prišla mi je neka baka i saosećajno pitala: — Šta se desilo, dušo?
Bila je toliko slična mojoj baki; ne spoljašnjom pojavom, već svojom jednostavnošću i dobrim očima. Baka Ana me je odvezla u selo. U malo selo sa 20 kuća, daleko od opštine i blagodeti civilizacije. Živela sam kod nje 3 godine, naučila da pomuzem kozu, kosim seno, da se brinem o vrtu i pečem hleb. Moja ćerka je zove bakom.
A sada idem od našeg anđela čuvara. Ne, ne daleko, u susedno selo. Uzimam muža, sina bake Ane. Nedavno mi je umrla mama, i ništa mi nije smetalo da se vratim u grad, u svoj stan. Ali sam ga izdala stanarima i nisam otišla nigde. Odlučila sam da ostanem ovde, gde sam našla pravu porodicu.
