– Halo, da li je to Darija? – čula sam u slušalici. – Da, slušam vas. – Vaš muž, Mikola, prevariće vas sa svojom sekretaricom. Spasite vašu porodicu, dok nije kasno! – Ko je ovo? Predstavite se, molim vas! – rekla sam, i čula u slušalici kratke tonove. Sela sam na stolicu, i dugo nisam mogla da dođem sebi. “Šta je ovo bilo? Šala? Ili zli šala?” – razmišljala sam. Provela sam sa mužem pet godina, nikada ga nisam posumnjala u prevaru. Kolja je bio uzoran porodični čovek, nikada nije ostajao na poslu, i mnogo je voleo mene i sina.
Ceo dan sam hodala kao bezdušna, ne nalazeći sebi mesta. Kolja je došao sa posla, večerao, i otišao da se odmori. Odlučila sam da uzmem njegov telefon i pogledam pozive i poruke. Imao je mnogo poziva, ali tu ne bi shvatila ko mu je zvao i zašto. A u porukama sam videla zanimljivu prepisku. “Zajče, hvala ti za poklon”, “nedostajem ti, ljubim te” – pročitala sam dve poruke. U prve sekunde poželela sam da probudim muža i napravim mu veliki skandal.
Ali setila sam se reči svoje bake na dan mog venčanja: “Draga, uvek budi mudra i razumna u odnosima sa mužem. Nikada nemoj doneti odluke u žaru. Kao što kažu: sedam puta meri, jedan put seci.” Odlučila sam da se smirim i razmislim kako je najbolje postupiti u ovoj situaciji. Sutradan sam otišla Mikoli na posao, nisam mogla da dočekam da vidim svoju konkurentkinju. Iako, kakva ona meni konkurentkinja? Ja sam žena Mikole i majka njegovog sina!
– Dobar dan, Mikola Volodimiroviču, da li je tu? – pitala sam sekretaricu, ispitivajući je oštrim pogledom. – Zdravo, šefa nema, on je na sastanku. Da li ste zakazali termin? – strogo me upitala devojka. – Draga, ja sam žena Mikole, on je srećan da me vidi bilo kada, bez zakazivanja, – nasmešila sam se. – Zovete li se Lera? – pitala sam devojku. – Da, odakle me vi znate? – zbunjeno je odgovorila Lera. – Ne znam tebe, ali tvoje memoare sam čitala. Po kojem pravu se mešaš u tuđu porodicu? – glasno sam pitala. – Daša, molim vas, nemojte da vičete. Hajde da se sretnemo za sat vremena, u parku, sve ću vam objasniti – molila me devojka. – Dobro, čekam te! – rekla sam, i izašla iz kancelarije.
Tačno za sat vremena dotrčala je zadihana Lera. – Vidite, šta sam vas naterala da čekate, i uopšte, izvinite me za sve! – izgovorila je Lera, i dala mi je izvinjenje. – Zaljubila sam se u Mikolu čim sam ga videla, ali on nikada nije obraćao pažnju na mene. Nedavno na korporativu, Kolja je popio previše, i uspelo mi je da privučem njegovu pažnju, – objasnila mi je Lera. – I sad si odlučila da ga ukradeš iz porodice? – pitala sam je. – Ne, Kolja me ne voli.
Zamolio je da ga ostavim na miru i da mu više nikada ne pominjem, – rekla je Lera. – Vaš muž me otpustio! Šta ću sada raditi bez posla? – ponovo je zaplakala devojka. – Dobro je što to radi! Došla si kod njega da radiš ili da ga iskušavaš? To će ti biti lekcija za budućnost. I zapamti, ako te ponovo vidim pored mog muža, neću te samo oterati iz firme, moraćeš da napustiš naš grad u roku od 24 sata. Imam dovoljno veza da ti napravim “veseli” život! Kolji nisam ništa rekla. Razumevši da je to bio slučajan susret, odlučila sam da zaboravim neprijatan incident.
Tim više, imala sam za muža dobru vest, danas sam saznala da sam trudna. Muž je bio oduševljen: već dugo je želeo drugo dete i jako je želeo devojčicu. Svi devet meseci je duvao prašinu sa mene, ne dozvoljavajući da radim ništa po kući. Mikola je angažovao ženu koja je čistila kod nas i pripremala hranu. Došao je trenutak porođaja. Ležala sam unapred u bolnici. Muž je platio puno novca i ja, kao princeza, ležala u najboljoj sobi. Pored mene je danonoćno trčao medicinski tim, pokušavajući da mi udovolji u svemu. Jednom sam šetala hodnikom i videla mršavu devojku koja je plakala u kutu.
– Bojiš se? Prvi put? Ne plači, biće sve u redu! – pokušala sam da umirim porodilju. Devojka je podigla glavu i prepoznala sam u njoj Leru. Koljinu ljubavnicu. – Ti? Šta ti ovde radiš? – postavila sam glupo pitanje. – Daša, molim vas, pomozite mi. Hoćete da stanem pred vama na kolena. Ja sam ovde sama, nemam nikog da mi pomogne, – jecajući, rekla je Lera. – Šta se desilo? U čemu ti mogu pomoći? – Razumete, imam veoma veliki plod. Lekar koji me pratio odmah mi je rekao da moram da imam carski rez. Neću moći da se porodim prirodnim putem.
– Pa šta je problem? Neka lekari rade kako misle da je ispravno. Šta imam ja s tim? – bunila sam se. – Oni odbijaju: lekar je rekao da treba da porođam sama, pa će videti. Već dve noći ne spavam, imam jake bolove. Čekaju pare, a nemam ni dinara – zaplakala je Lera. Odjednom mi je bilo žao te mršave, bespomoćne devojke. – U redu, ne plači. Pođi kod mene, a ja ću probati da razgovaram sa lekarom, – rekla sam, i odvela Leru u svoju sobu. Lekar me je saslušao i odmah pristao da pomogne Leri. Morala sam da obećam pristojnu nagradu.
Tog istog večeri devojci je urađena operacija. Nekako sam se zabrinula za nju. – Čestitam! Tvoja prijateljica je rodila pravu lepoticu. Devojčica, težina 4 500, 54 cm, – rekao mi je lekar. Nakon nekoliko sati Lera je prebačena u sobu. Ušla sam da je pozdravim zbog rođenja njene ćerke. – Lera, reci mi, molim te, istinu. Da li je ovo Mikolina deca? – pitala sam je direktno. – Da, izvini me, molim te. Jako se kajem zbog svega što sam uradila. Ceo život sam upropastila – rekla je Lera. – U redu, smiri se. Razgovaraću sa mužem. On će ti pomoći, – rekla sam i otišla u sobu.
Iznenada su mi počeli bolovi. Rodila sam zdravog dečaka, i odmah pomislila da ću morati da rodim i treće dete. Jer Kola se neće smiriti dok ne rodim njegovu ćerku. Sledećeg dana ušao je zabrinuti lekar. – Darina, imate li kontakte vaše prijateljice? Broj telefona ili adresu? – pitao je muž. – Koje prijateljice? – nisam razumela. – Lere, o kojoj ste se dogovarali. – Ne, nemam njene kontakte, da li joj se nešto desilo? – uplašila sam se. – Pobegla je, ostavila dete, – uzdahnuo je lekar i izašao iz sobe. Razmislila sam malo i pozvala muža. – Kola, moram hitno da razgovaram s tobom.
Ostavi sve što radiš i dođi ovde! – naredila sam. Morala sam sve ispričati mužu, od početka do kraja. – Dašice, izvini me, ljubavi, čak se ni ne sećam kako se sve ovo desilo. Jedva sam došao do ove drske… – rekao je Kola. – Mikolo! Pa ti uopšte ne čuješ šta ti pričam? – vrisnula sam na muža. – Lera je rodila dete i ostavila ga. Inače, to je tvoje dete. Videla sam devojčicu, ona već sada liči na tebe. Da li ti je stalo do budućnosti tvoje ćerke? – Daša, šta mogu da uradim?
Nije moja krivica što je majka ostavila dete. – Kola, hajde da je uzmemo. Uvek si želeo ćerku, – rekla sam. – Hajde! Nisam smeo da te to pitam – rekao je Kola. – Smislila sam sve. Napravićemo to tako da je kao da sam rodila blizance, niko nikada neće saznati istinu. Idi, razgovaraj sa šefom – rekla sam. Za pola sata došao je zadovoljan Kola. Razumela sam da je muž sve dogovorio. – Daša, video sam devojčicu! U pravu si, stvarno liči na mene. Hvala ti, draga, hvala za sve! – rekao je Kola i zagrlio me.
