U subotu ujutro išli smo sa mužem u supermarket po kupovinu, kada mu je telefonirala majka i počela da plače u slušalicu:
-Sine, pošaljite, molim te, hiljadu. Pala sam, povredila se, sada moram da idem u polikliniku.
Bila sam besna! Pa koliko još! Takve stvari se dešavaju gotovo redovno. Uzela sam slušalicu i pitala svekrvu:
-Tamara Aleksandrovna, a zašto vam hiljadu? U poliklinici će vas lečiti besplatno, taksi košta 50-60. Dodajte vozaču još dvadeset, pa će vas on nositi na rukama do kuće.
Počela je da viče, kako ostavljamo stariju ženu na milost i nemilost sudbine, počela je da plače i spustila slušalicu… Ivan se uvredio na mene. Rekao je da ne može da ostavi majku u teškoj situaciji. Samo što je teška situacija kod nas. Već smo 5 godina zajedno, i još uvek skupljamo za početni depozit.
Do sada smo živeli u stanu rodbine, plaćali komunalije, ali početkom ovog meseca su nas pozvali i rekli da dolazi njihov rođeni sin, pa ćemo morati da oslobodimo stan. Ivan praktično sve pomaže svojoj majci – čak i komunalije plaća za nju. Kupuje joj proizvode, i to ne najjeftinije, razne sitnice za kuću. Kada delim svoja razmišljanja sa svojom majkom, ona me potpuno razume.
Ona je mnogo starija od moje svekrve, ali nijednom u životu nije tražila od nas pomoć. Dovoljno je da svekrva pozove i kaže, kako je videla nešto vrlo važno za domaćinstvo – i Ivan joj odmah pošalje toliko novca koliko ona traži. Možda iznosi nisu previše veliki – 50, 100, pa možda najviše 200.
Ali takvi pozivi se dešavaju toliko često da sve to utiče na naš porodični budžet! Ukratko, Ivan je poslao svojoj majci hiljadu koju je tražila. Rekao je da je to pitanje zdravlja. Takve stvari se ne zafrkavaju. Naravno, zbog ove situacije neću se razvesti od svog muža. Ali čini mi se da će nešto na kraju da se nakuplja.
