Ova priča se desila u teškim devedesetima. Sada nije strašno o njoj pričati. Bila sam u devetom mesecu trudnoće, kada su mi počeli trudovi, muž me je odveo u bolnicu.
Trudnoća je bila teška, prvih meseci sam patila od toksikoze, a kasnije su se pojavili problemi sa kožom i kardiovaskularnim sistemom. Porodjaj je takođe bio težak. Pred kraj sam čak izgubila svest.
A onda mi je doktor saopštio da nije bilo moguće spasiti dete. Bila sam van sebe od tuge, jako sam želela materinstvo. Ubrzo me posetila šefica odeljenja. Nekada smo zajedno išle u školu. Pokušavajući da me uteši, iznenada je predložila:
-Lido, da li bi želela da usvojiš devojčicu? Imamo jednu mladu mamu ovde koja je odustala od svog deteta.
– Ako je ti ne uzmeš, ona će završiti u domu za decu. Možemo sve srediti tako da izgleda kao da si ti rodila to dete.
To je bila vrlo iznenađujuća ponuda, ali sam pomislila da je to poklon od neba. Sa zadovoljstvom sam pristala. Tako je kod nas došla ćerka Julija
. Muž ni ne sluti da ona nije naša biološka. Ali je jako voli i razmažuje. Zapravo sam jako srećna što se sve ovako posložilo. Ne mogu da zamislim svoj život bez svoje starije ćerke. Kasnije smo sa mužem dobili i sina. Volim i sina i ćerku podjednako.
