Već dugo živim u Poljskoj, došla sam ovde pre više od 10 godina. Rođena sam i odrasla u malom ukrajinskom selu u Vinickoj oblasti. Tamo imam porodicu. Moj muž i ja već dugo nismo živeli u selu zbog toga što nije bilo lako naći dobar posao za osobu iz sela. U gradu su mogli da se zaposle samo na pijaci, ali tamo je plata mala, samo za život, a želeli smo da uštedimo nešto i za svoju decu. Uglavnom, odlučili smo da odemo, spakovali se i otišli sa decom.
U selu su ostali mama i brat. Kasnije se oženio, ali je otišao da živi u kuću žene, koja je živela u istom selu, desetak kuća dalje. Mi sa mužem smo imali dobar život, nismo zaradili zlatne planine tokom tih godina, ali smo kupili dvosoban stan ovde, učimo decu, imamo dobar posao i prijatelje, generalno, navikli smo na život ovde, i ne planiramo da se vraćamo u Ukrajinu. Kada je mama ostarila, postavilo se pitanje ko će se brinuti o njoj.
Dogovorili smo se sa bratom da ću mu svakog meseca slati 3 hiljade grivna, plus mamina penzija – on će se brinuti o njoj, novac nije loš, može da se živi u selu. A onda je Andrej rekao da će maminu kuću uzeti on. Dugo sam razmišljala, ali sam pristala jer nisam videla drugi izlaz. Godinu dana sam slala novac, a zatim sam došla sa porodicom u posetu mami. Ispostavilo se da brat uopšte nije pomagao, samo je mogao da pomogne da se posadi i iskopaju krompiri na njivi, a snaja uopšte nije dolazila kod nje.
Moja mama je stara, teško joj je da uradi bilo šta sama. Odlučila sam da razgovaram sa bratom, objasnila sam mu da smo se dogovorili drugačije. Mama već ništa ne može da radi sama. Brat je objasnio da u selu žene žive isto tako i niko ne brine o njima. Nisam znala šta da radim jer ne mogu da dovedem mamu kod nas, mi sa mužem spavamo u jednoj sobi, deca u drugoj, a mami je potrebna neprestana briga, a mi imamo poslove.
Ne mogu da napustim posao jer još nismo isplatili kredit za stan, ne možemo da prodamo stan da bismo kupili veći. Zbog toga sam razgovarala sa mamom i ubedila je da proda kuću. Uzela sam mamu sa sobom u Poljsku sa novcem. Dogovorili smo se da će ona privremeno živeti u domu za stare osobe dok ne rešimo pitanje stanovanja.
A šta mi je drugo preostalo da radim? Mama već pola godine živi tamo, ima dobru brigu, boravak je skup, ali pitanje stanovanja još nismo rešili. Često je posećujem, njoj je tamo dobro, ne žali se ni na šta, kaže da se ne brinem, da će biti dobro i tamo jer su uslovi dobri. A brat i snaja su se uvredili na mene, jer su očekivali da će kuća i moj novac ostati njima. Ali ja mislim da sam postupila ispravno, sada sam spokojna zbog mame, a novac od prodaje kuće trošim samo na nju.
