Mladic je sedeo nedaleko od klupe u parku. Bilo je mnogo ljudi, pa je dobijao bar neki sitniš. Posle dečijeg doma nije mogao da se upiše ni da nađe posao, pa je tako lutao ulicama. Nije to baš zamišljao kao odrasli samostalan život. Novca koji je skupljao bilo je dovoljno da preživi, a na više nije računao. U džepu je imao samo nekoliko kovanica, i nastavio je da sedi, nadajući se da će skupiti još. Kroz park je prošao ozbiljan stariji gospodin, veoma dobro i moderno obučen. Seo je pravo naspram mladića na klupu. Pogledao ga je i pitao: – Zašto sediš ovde?
Mladic je pogledao oko sebe, misleći da ga ne obraćaju. Prosto nije bio naviknut da ljudi razgovaraju s njim. Obično su ga zaobilazili i gledali ga pogledom punim odbijanja i neprijateljstva. – Ne znam, – odgovorio je. – A koja je tvoja svrha i smisao života? – pitao je ozbiljan čovek. – Ne znam, – ponovo je odgovorio mladic. – Brod koji ne zna kuda ide, plovi po talasima dok se ne razbije o stene. Ako nemaš cilj u životu, tako ćeš lutati s kraja na kraj dok se potpuno ne uništiš. Svi treba da imaju smisao i cilj u životu, – rekao je čovek i zaćutao.
Mladic je nastavio tiho da gleda u njega. Odjednom je čovek počeo da bledi i da traži nešto u džepu.
– Šta vam je? Da li vam je loše? – pitao je mladić.
– Vode, – tiho je promrmljao čovek.
Mladić nije razumeo i prišao mu je.
– Šta? – pitao je ponovo.
– Vode, – rekao je čovek, vadeći tabletu iz džepa.
Mladić je otrčao do najbliže prodavnice. Uzeo je sve kovanice koje je sakupio i dao ih prodavačici.
– Flašu vode, molim.
Devojka ga je pogledala sumnjičavo i pružila flašu vode. Mladić je brzo uzeo flašu i potrčao nazad ka čoveku na klupi.
– Evo, uzmite. Video je kako čoveku nedostaje vazduha, i on je iznova gubio svest.
– Pozovite hitnu pomoć, – viknuo je mladić, ali ga niko nije čuo.
Zatim je ponovo otrčao do prodavnice i zamolio prodavačicu da pozove hitnu pomoć za starog čoveka. Čekajući hitnu pomoć i uverivši se da je čovek smešten u vozilo, mladić je otišao.
Prošla su tri meseca. Došla je zima, a to je najteže vreme za beskućnike. Mladić je šetao ulicama, pokušavajući da se ugreje, ali snaga ga je napuštala. Jedva je stigao do klupe pored velike kancelarijske zgrade i legao na nju.
Kada je zaštitar video beskućnika kako leži na klupi, izašao je i počeo da ga tera, ali mladić nije reagovao, samo je spavao. Tada je izašao vlasnik kancelarije i, videvši istog mladog čoveka, rekao zaštitaru: – Ubaci ga u moj auto. Zaštitar je bio malo zatečen, ali nije se bunio. Ubacio je mladog čoveka u auto, i auto je otišao. Arkadij Ivanovič je došao do zgrade i zamolio vozača da odnese mladića u gostinsku sobu. Dao je uputstvo službi u vezi sa mladim čovekom i otišao.
Nikada mladić nije spavao tako čvrsto. Otvorio je oči i iznenadio se: topla, meka postelja, velika, prostrana soba.
– Jesi li se probudio? – iznenada je zazvučao glas devojke.
– Gde sam? – ništa ne shvatajući rekao je mladić.
– Ti si u kući Arkadija Ivanoviča. Tu su tvoje nove i čiste stvari, – rekla je domaćica. – Tamo je kupatilo i WC. Dok se opereš i presvučeš, za sat vremena dolazi frizer.
Mladić nije ništa razumeo, ali je poslušao.
– Zašto si ga doveo kod nas? – ljutila se žena.
– On mi je spasio život, – rekao je Arkadij Ivanovič. – On je za poslednje svoje pare kupio flašu vode za mene, dok su drugi ljudi samo prolazili pored.
– Mogli smo mu samo zahvaliti. Zašto ga je trebalo dovoditi kod nas? – nastavila je žena.
U tom trenutku u sobu je ušao mladić.
– Zdravo, moj spasiocu, – rekao je čovek, obraćajući se mladiću.
– Zdravo, – uplašeno je rekao mladić, prepoznajući tog istog starijeg čoveka iz parka.
– Kako se zoveš?
– Nikola.
– A ja sam Arkadij Ivanovič, a ovo je moja žena – Lidija Semjonovna, – rekao je čovek.
– A ja sam – Vika, – rekla je mlada devojka koja je ušla u sobu.
Mladić nije znao šta treba da uradi u toj situaciji, pa je samo ćutao. Nije bio naviknut na toliku pažnju prema sebi. Svi su zajedno otišli na doručak.
Nakon doručka smestili su se u velikoj, udobnoj dnevnoj sobi. U sobi je gorela vatra u kaminu i bilo je tako toplo i prijatno.
Razgovarali su ljubazno, a Kola je ispričao Viki celu svoju priču o upoznavanju sa Arkadijem Ivanovičem, pričao je i o tome kako je živeo na ulici i kako su se ljudi ponašali prema njemu. Arkadij Ivanovič je, saslušavši priču Nikole, ustao i otišao sa ženom.
– Šta se desilo? Da li sam ih rastužio? Trebalo je da pričam o tome? – tužno je rekao mladić.
– Ne, ništa ti. Tvoja priča ih je podsetila na bol zbog gubitka, – odgovorila je Vika i dodala. – Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći. Vraćali smo se kući kasno noću. Tada mi je bilo 10 godina. Tata nije mogao da kontroliše volan, i auto je udario u drvo. Roditelji su poginuli na licu mesta, a meni je uspelo da preživim.
Odgajali su me baka i deka. Hvala ti što si spasio mog deku. Ne znam kako bih preživela da njega nije bilo. Nikola je živeo u njihovoj kući nekoliko nedelja, i mnogi poznanici Arkadija Ivanoviča nisu razumeli ovo, neki su mu čak i zavideli. Između Kolje i Vike bila je očigledna simaptija koja je prerastala u nešto više. Arkadij Ivanovič je zaposlio Nikolu u svojoj firmi, gde je postigao visok rezultat. Nakon nekog vremena, mladi ljudi su se venčali, i dobili su sina, kog su nazvali Arkadij.
Postepeno je Arkadij Ivanovič predao upravljanje firmom Viki i Kolji. Nakon 20 godina, luksuzni auto je parkirao u parku, a iz njega su izašle dve osobe. Seli su na klupu.
– Arkadij, a šta je tvoj cilj i smisao života? – pitao je Nikola sina.
– Ne znam, tata.
– Brod, ne znajući kuda ide, nastaviće da plovi po talasima dok se ne razbije o stene. Ako nemaš cilj u životu, onda ćeš se samo lutati s jedne strane na drugu, dok se konačno ne uništiš. Svi treba da imaju smisao i cilj u životu, – rekao je Nikola.
