Nedavno do mene u goste prija moja drugarica. Ona je iz oblasti, a ja zivim u Moskvi. Da ne troši na hotel, tražila je da živi kod mene. Meni nije bilo voljno da je smestim kod sebe, jer živimo u jednosobnom stanu sa mužem, ali naši sa Lušom roditelji su bili vrlo bliski, pa sam morala. “Pa dobro, neka bude” – pomislila sam. Ali od prvih minuta njenog boravka u našem domu, dala je da se razjasni njen stav. Luša je hodala po kući u šortseve i bluzama sa odvažnim izrezima.
Uvek bila sređena: kosa uvijena u lokne, sa šminkom koja izaziva pažnju. U kućnim poslovima mi nikada nije pomagala, iako sam bila u osmom mesecu trudnoće. Kada još nije došla kod nas, govorila je da će se vraćati kući samo uveče, a izlaziti uopšte planirala je da ide u 7 ujutru. Ali primetila sam da kad moj muž ima slobodan dan, Luša ni na korak ne izlazi iz stana. A jednom sam videla nešto što uopšte nije bilo u skladu sa bilo kakvim okvirima. Mi i Luša smo uveče popile čaj i otišle u krevet.
Muš je ostao da radi u kuhinji: imao je projekat za sutra koji je morao da završi. Te noći nisam mogla da spavam, a Luša je, verovatno, pomislila da već spavam. Odjednom shvatim da ona ustaje i u jednoj providnoj noćnoj košulji ide ka kuhinji. Pokušala sam tiho da idem za njom. Zaustavila sam se u tamnom kutu hodnika i vidim, ona je otišla i zaletela se u sto pored mog muža. – Ne spava ti se? – Pitao je muž, ne sklanjajući pogled s laptopa.
– Vidim, ti si sada sa mnom. Nisi želeo da me vidiš u svom domu, zar ne? – Šta znači to? – Pitao je muž. – Opusti se, tvoj zeki spava, ništa neće čuti. – S tim rečima je zatvorila vrata kuhinje. Već sam sa suzama u očima htela da otvorim vrata i vidim šta rade, ali tada muž otvara vrata. Izašao je i izgurio Lušu iz stana, a poluglasno joj rekao: – Odakle ti ideja da se ponašaš sa mnom ovako? Trenutno si u kući moje žene. Sada pokupi svoje stvari i idi, pozvaću ti taksi. Drugarka je bila u divljem šoku, a kad me je videla, bilo joj je još gore.
Muš je uzeo njenu torbu i počeo da baca sve njene stvari koje su bile razbacane po stanu. – Niste me dobro shvatili, – rekla je Luša. Verovatno nije gubila nadu da će sve da se sredi. Zatim je muž otvorio vrata, izbacio je ispred stana, vratio joj torbu sa stvarima koje su bile nagurane u nju i vratio se unutra.
– Sledeći put me obavesti kad pozoveš svoje prijateljice kod nas, ja ću otići na neki vreme. – Rekao je muž, a ja sam se osetila jako loše zbog drugarice koja je stajala na stepeništu te noći. Prošle su već godine, a još uvek mi je neprijatno pred mužem zbog svoje prijateljice. S Lušom se od tog dana ne čujem, a jako sam ponosna na svog muža.
