Na početku su joj pisali razni nerazumljivi tipovi, pa nije ni pomišljala da odgovara, ili je odgovarala izuzetno retko. A onda se pojavio on – pravi princ, zaista. Lep, ozbiljan, ljubazan – sve što treba. – Ljudočko, treba da ga uzmeš, – govorile su prijateljice. – Takvi primerci ne leže na putu. I ona je skupila hrabrost – otišla je na sastanak. Artem, kao na inat, tog je večeri došao po stvari koje je trebalo da pokupi.
– Kuda si to tako obukla? – upitao je sumorno. – Nije tvoje da se brineš, – odgovorila je Ludmila. – Sad sam slobodna devojka. Artem se namrštio i rekao: – Ludmilo, koliko puta treba da ponovim – kriv sam, priznajem, ali možeš li dati čoveku drugu šansu? Čak i država daje šansu svakom da se popravi, a mi kao da nismo stranci. – Neka ti država da šansu, – odsečno je rekla Luda.
Artem je stajao zbunjen u sredini dnevne sobe, zbog čega joj je čak bilo žao. Ali onda se setila bunde u hodniku i okrenula se. – Ludo, mogu li da ostavim svoje aparate ovde? – upitao je. – Treba da stavim bravu na vrata, jer se plašim da će ih ukrasti. Stan je Ljudmila kupila pre braka, a Artem je sva svoja sredstva ulagao u svoje hobije i osnovni izvor prihoda – objektive i fotoaparate.
Trenutno je živeo u sobi u studentskom domu, a susedi su mu bili studenti koji nisu bili baš najpouzdaniji, pa je plašio da prebaci fotoaparate tamo. – Ostavite, – slegla je ramenima Luda. Sastanak je bio jednostavno čaroban. Nikada u životu nije imala ovakve sastanke. Ovaj Vladislav je zaista bio princ iz bajke. Ponašao se veoma pristojno, pritom nije pritiskivao Ludmilu, razumeo je da joj treba vreme da se oporavi nakon razvoda.
I baš zbog toga ga je pozvala na čaj – stvarno na čaj, bez bilo kakvih nagoveštaja. Zajedno su otišli u poslastičarnicu i izabrali kolače, sve je bilo veoma simpatično. Potom su došli kući, ona je skuvana veoma ukusan čaj koji je donela prijateljica iz Indije. To je poslednje što je pamtila. Probudi se usred noći i jako je želela da pije. Luda je jedva došla do kuhinje, popila vodu i ponovo pala u krevet.
Kada se probudila ujutro, otkrila je da nema ni njenog nakita, ni ušteđenog novca u maminom drvenom kutiji, ni Artemovih fotoaparata. Za poslednje je bilo posebno sramno, iako nije manje žao bilo minđuša sa malim dijamantima koje joj je poklonio otac za matursku večer, elegantnog narukvice koju je dobila od bake. Jedino što joj nije bilo žao bila je burma.
Ona je odmah priznala Artemu šta se dogodilo – nije imalo smisla da skriva, žena je čak prijavila slučaj policiji; on je nije psovao i čak je odbio da uzme novac za fotoaparate. Iako je Ludmila znala da su među njima bili prilično skupi primerci. – Kako ćeš da radiš? – brinula se ona. – Pa, jedan imam sa sobom, – odgovorio je Artem, – nekako ću se snaći. Luda je i dalje iz svake plate slala njemu novac – nije želela da ostane u dugu prema njemu.
Pred Novu godinu je javio da odlazi na Tajland – tamo će fotografisati turiste, iako su govorili da to nije dozvoljeno, ali Artemov prijatelj se time bavio već nekoliko sezona. – Možda ću i ostati tamo, – priznao je Artem. Dugo je govorio da bi voleo da se preseli u toplu zemlju, ali Ludmila je uvek bila protiv. Na kraju je ostavio poklon i rekao joj da ga otvori za Novu godinu. Naravno, Ludmila nije izdržala – otvorila je poklon odmah nakon što je otišao. Tu su bile izgubljene minđuše i narukvica.
A pored je bila razglednica: „Obišao sam sve lance i pronašao tvoj nakit. Obavestio sam policiju. I verenički prsten sam takođe pronašao, ali sam pomislio da bi ti bilo neprijatno da ga vidiš.“ Ludmila je sedela dva sata i gledala svoje dragocenosti. Delovalo joj je da nikada nije pričala mužu da su to najvažniji za nju – odakle on zna?
Zašto nije tražio ogrlicu koju joj je poklonio za treću godišnjicu? Zar je zaista tako dobro poznao? Taksi je jurio ka aerodromu kao da je imao krila – nije džabe Ludmila obećala trostruku tarifu. Dobro je što je aerodrom bio blizu. Ipak je zakasnila: kada je žena utrčala unutra, ukrcavanje na let je upravo završeno. Artem je odleteo za svoj Tajland. Možda je to i bolje. Iscrpljena je sela na sedište da uhvati dah i naruči taksi nazad. I tada…
– Ludmilo? – čula je. – Šta ti ovde radiš? Artem je stajao sa svojim torbama i fotoaparatima. – Htela sam da uzmem svoj verenički prsten, – izdajničke suze su joj tekle niz obraze. – A zašto ti nisi odleteo? – Htio sam da ti vratim verenički prsten, – nasmešio se Artem. Mesec dana kasnije su odleteli na Tajland već zajedno; mada, samo na dva nedelje. Ponekad stvarno vredi dati drugu šansu.
