Nekada su u selu s njima živeli komšije, sami su bili veoma siromašni ljudi. Njihova ćerka i ja smo bile školske drugarice, išle smo u isti razred. Devojčicu su zvali Olenka. Mala. Sivkasta. Mršava. Živela je s roditeljima u privatnoj kući. Takođe maloj i sivoj. I još se bila malo nakrivila od starosti. Vode i kanalizacije, naravno, u kući tada nije bilo. Moralo se po vodu ići do bunara na kraju ulice. S kofama i jarmom. Mnogi verovatno više i ne znaju šta je to jaram. A Olenka je svakog dana trčala s njim ulicom ispred kuća, nosila vodu na njemu. Po tri-četiri puta dnevno. I noćne posude (noše) je sama iznosila.
U seoskim kućicama je uvek tako bilo – koliko vode doneseš, toliko je praktično i izneseš. Osim toga, Olenka je i kuvala. Sama je unosila drva u kuću iz drvljanika u dvorištu. Menjala gasne boce. Zimi su čistili sneg, leti se savijala nad baštom. Nije imala drugarica. A i nije imala vremena za njih. Dok sve obaviš po kući, već je vreme da ideš u školu. Posle škole, treba učiti. Za vikend – tada smo imali samo jedan slobodan dan – čekalo je pranje veša. Ali ipak, tada su roditelji bili kod kuće, pa su radili sve zajedno i bilo je lakše. Olenka je bila veoma vredna devojčica, stalno je pomagala roditeljima, iako je bila malo povučena.
Nije imala prijatelja, bila je mirna i povučena. Učila je, čitala tokom odmora. Možda joj se svidelo da čita, a možda se skrivala iza knjige zbog ismevanja svojih vršnjaka. Deca ponekad mogu biti veoma okrutna, i Olenka je, iskreno rečeno, to osetila na svojoj koži. Primetili su kako se ona snalazi po kući, pa su je nazvali „Pepeljugom“.
Bila je i obučena kako se tada živelo, ipak, devedesetih mnogi su živeli tako. I evo, odrasli smo. Naša Pepeljuga, Olena, kao i pre, živi u tom istom selu. Olena je odmah po završetku škole izašla za muža; na iznenađenje devojaka, mladoženja je bilo mnogo, jer je jedno stvar smejati se vrednoj devojčici, a drugo imati lepu i vrednu ženu koja je uvek održavala red i u kući i u domaćinstvu.
Olena se udala za siromašnog, ali vrednog mladića, Stepan. Samo što umesto krive kuće, sada je imala veliki dvokatni cigleni dom, čak bolji nego onaj predsednika kolhoza, sa terasom i balkonima. Voda, gas i kanalizacija – sve centralizovano. Samo je sneg još uvek morala sama da čisti. Ali nije se žalila. Mirno, bez ikakvih problema, upravljala je lopatom, ne stideći se komšija. I svoju ćerku Oksanku je naučila tome. Svako jutro devojčica ustaje i sama sprema doručak, pomaže mami u svemu, iako je još mala.
I ne samo oko kuće sada Olena radi. Imaju mali prodavnicu, pa i tamo čiste sneg sa trotoara. I ne samo sneg. Papiriće koje vetar donese, kao što ljudi bacaju. I ne stide se nikog ni najmanje. A oni školski drugovi koji su se rugali Olenki, sada je poštuju. Svaki put kada prođu pored, pozdrave je i žele da razgovaraju o nečemu s njom. Olena je već odavno zaboravila sve uvrede: ona ima veoma dobro srce. I ne boji se ljudske nesreće, jer sve što ona ima, stečeno je teškim i poštenim radom!
