Innu, koja se vratila od roditelja, nije dočekao muž na železničkoj stanici. Već koji put. Svaki put nalazi izgovore. To je posao, to hitan sastanak… Tridesetpetogodišnja tužna žena stajala je pored ulaza na stanicu.
-Loše se osećate? – Prišao joj je muškarac od oko četrdeset godina.
-Tužno mi je. Muž me nije dočekao.
-Ne treba da tugujete. Malo šta mu je moglo preprečiti.
-Rekao je da se loše oseća.
-Vidite, bolestan je. A hajde da vas odvezem. Zovem se Anton.
-A ja sam Inna… –
-Sergeju, čija je ova pudra i ruž u našoj spavaćoj sobi?
-A odakle da znam? Ja se ne šminkam, – odmahnuo je muž i izašao na balkon. U tom trenutku na njegov telefon stigla je poruka: “Dragi, ostavila sam ti pudru i ruž. Tvoja Toma!”
Sada je bilo jasno zašto je muž nije dočekao – čistio je tragove nevere, ali nije sve očistio. Tog dana, Inna je izbacila muža iz kuće i podnela zahtev za razvod.
-Ti umesto da izbaciš ženu, došao si kod mene? – pitala je Toma.
-Pa to je njena svadbena stan, kako da je izbacim? – rekao je Sergej.
-Ali ti si tamo prijavljen. Znači možeš da se boriš za polovinu stana, mi ćemo imati svoje stambeno mesto, – insistirala je Toma.
Inna je išla kući sa posla, tužna. Sergej ju je pozvao i rekao da pola njenog stana pripada njemu. Ili će ona isplatiti polovinu vrednosti stana, ili će on sa svojom ljubavnicom da se useli tamo.
Glava joj je bila u oblacima od takve bezobraznosti muža, i žena je zaustavila auto da dođe sebi.
-Zdravo, – prišao je Anton njenom autu. – Vidim da opet imaš problema. Kako mogu da pomognem?
Inna mu je ispričala o pozivu od muža.
-Imam dobrog advokata. On će da vodi slučaj tako da tvoj muž neće imati ništa. Nakon mesec dana, sud je odbio Sergejevu tužbu.
-Hvala ti, Antone. Ti si za mene pravi anđeo čuvar.
-A znaš šta, Inno? Odi za mene, udaj se. Zaljubio sam se u tebe na prvi pogled. I tvoj anđeo čuvar uvek će biti uz tebe.
-Ako uvek, onda se slažem.
