Želim da ispričam o svom veoma lošem postupku koji sam učinila pre 20 godina i za koji se kajem do danas. Posledica tog postupka je moj sin, kojeg veoma volim i na kojeg sam ponosna. Pre svog muža, kojeg veoma volim, nemam nikakvog oprosta. Gotovo 20 godina zajedničkog života, a muž misli da je odgajio dobrog i poštenog sina. Još pre braka sam znala da dete nije njegovo. Ali sam ga veoma volela. I to je bilo obostrano.
Odlučila sam da ćutim i kažem mu da će uskoro postati otac. Ali posle bolesti muža, počela sam da razmišljam, da li da kažem istinu? Ili da ostavim sve kako je? Pre nego što smo se venčali, moj sadašnji muž i ja smo često mogli da se svađamo zbog sitnica. Mladost, strast, osećanje maksimalizma i drugo, dovodili su do toga da sam se često ljutila i odlazila u svoje rodno selo kod roditelja. I onda, u jednom od tih svađa, napravila sam najveću grešku u životu.
Jedne večeri, sa prijateljicom sam otišla da se zabavim u noćni klub, da bih izazvala momka. Upoznala sam drugog. Razgovarali smo i proveli zajedno večer. Ujutro sam brzo spakovala stvari i otišla. Bilo mi je jako žao, jer sam prevarila budućeg muža. Ali nisam imala snage da priznam. A onda sam saznala da čekam dete. “Da li je to dete?” – pomislila sam. Prema mojim proračunima, otac je mogao biti i moj momak i taj nepoznati muškarac. I tada sam shvatila da je dete od nepoznatog momka. Tako smo se posvađali! Proklinjala sam sve i svakog.
Nisam mogla da verujem da se ovo desilo meni. Ispričala sam mu da čekam dete, i on je bio srećan. Još nismo bili u braku, ali smo već planirali. A vest da ćemo postati roditelji ubrzala je proces. Venčanje smo održali u uskom porodičnom krugu. A već za pola godine, na svet je došao sin. Nisam znala šta nas čeka, ali kada sam videla srećan pogled mladog oca, odlučila sam da ne pričam o prevari. 20 godina je prošlo brzo. Radovala sam se što je greška mladosti donela mog sina. I što sam sve sačuvala u tajnosti od muža.
Iz njega je ispao najbolji otac i muž na svetu. Da nisam izdržala i priznala, možda toga ne bi bilo. Naš dečko je odrasao u poštenog čoveka, završio školu i upisao fakultet. Čak je stekao i simpatičnu devojku. Oni su zajedno već više od godinu dana. A mi ne možemo da se obradujemo njegovim uspesima. Život nije bio lak i bezbrižan: muž je bio na poslu 24 sata, a kod kuće je nastojao da što više vremena provodi sa detetom.
Sve je bilo dobro, ali u 40. godini je počeo da se žali na zdravlje. Sumnjali smo na stres i preopterećenost na poslu. Ne mogu da prenesem rečima šta sam tada osećala. Pred očima mi je prolazilo celo životno putovanje. Osećala sam se krivom prema svom voljenom: morao je, nesvesno, da odgaja tuđu decu. Zašto nisam odmah priznala? Dok je muž bio bolestan, sedela sam kraj njegovog kreveta i molila Boga da ozdravi. Ob promisesam sebi da ću priznati istinu čim se oporavi. Jer možda nikada ništa ne sazna.
Sa moje strane, to bi bilo nepošteno prema njemu. Posle nekog vremena, muž je ozdravio i bila sam spremna da priznam, ali tada je ušao lekar i prekinuo me. Izašla sam u hodnik i dugo došla sebi. U bolničkoj sobi mi se činilo da moram da priznam. Sanjala sam da što pre skinem teret i kažem sve mužu. Ali nisam razmišljala – da li mu je ta istina uopšte potrebna? Ubrzo su ga otpustili iz bolnice, a mi sa sinom smo ga obasuli brigom i ljubavlju. Ali duboko u duši sam se klela zbog nevere. I opet sam se našla pred izborom: da li da kažem istinu ili da zauvek ćutim?
Kome je uopšte potrebna ta istina? Proveli smo toliko godina zajedno bez nje i bili srećni. A on kao da oseća da nešto nije u redu. Stalno me pita zašto sam tako tužna. Moram da smislim nešto dok ne donesem konačnu odluku. Volim svoju porodicu i najviše se plašim da ih izgubim. Samo što mi savest ne da da spavam noću. Prošlost ne mogu da vratim i nikada mi neće biti oprošteno, ali ni za čim ne žalim. Jer imam svog dečka – moju radost i ponos.
