– Ana, ti si samo godinu dana član naše porodice. I razumi – kod nas je to tako. I ti, kao moja žena, radićeš onako kako je kod nas običaj… Cela stvar je u tome što u porodici mog muža, petak je – vreme za odlazak na vikendicu. Kod svekra je šesnaest ari u vlasništvu. I sve je zasadjeno od kraja do kraja, nijedan kvadratni metar zemlje nije pust. A to u vreme kada sam ja – tipičan gradski čovek. I za mene je kopanje u vrtu od zore do zalaska sunca – potpuno neprihvatljivo.
A vikendi, po mom mišljenju, stvoreni su da čovek odmori od posla. Zbog toga sam u porodici mog muža smatrana belorukom. Ali ići na vikendicu bilo je obavezno. I upravo ta putovanja na vikendicu su počela da mi otkrivaju stvari o mom braku. Počele su da isplivavaju razne čudne stvari u njegovim odnosima sa majkom: muž nije donosio nikakvu odluku, a da nije pitao majku. Čak i u prodavnici, kada nije bilo hleba koji smo obično uzimali, zvao ju je i oni su pola sata raspravljali koji hleb je bolje uzeti. Jednom sam pripremila salatu sa kaparima, a on je odmah otišao da pozove majku – da li je to jestivo ili nije.
Ako ga je nešto zanimalo, zvao je majku, a ona je tražila potrebne informacije, iako on ima računar. Dok su odnosi sa svekrvom bili više-manje normalni, ja sam išla na vikendicu, da ne bih razočarala muža. Posle još nekoliko takvih situacija shvatila sam da je moj brak osuđen na propast. I umesto da odmah prekinem odnos u kojem nema ni trunke poštovanja, odlučila sam da produžim agoniju našeg braka, nadajući se čudu.
Svekrva, u četvrtak uveče, pozvala je mog muža i obavestila ga u koliko će doći po nas. Jednostavno je pozvala i saopštila vreme, kao obično, čak se nije raspitala o našim planovima. Stala sam na svoje – neću ići i to je to. – Ana, ti si samo godinu dana član naše porodice. I razumi – kod nas je to tako. I ti, kao moja žena, radićeš onako kako je to kod nas običaj, – saopštio mi je muž. – A ne misliš li da o tome kako je to običaj u tvojoj porodici, trebalo je da me obavestiš pre nego što smo se venčali? – upitala sam ja.
– Tih šest meseci, koliko smo se zabavljali pre braka, odlazak na vikendicu nije bio obavezan. I niko mi nije rekao da će stalno raditi u vrtu ikada postati moja obaveza. Muž, tokom perioda u kojem su bile samo pokloni i cveće, bio je retki gost u vrtu – provodili smo vikende zajedno, ako su moji vikendi padali na subotu i nedelju. Ali, odmah nakon venčanja, muž nijednom nije ostao sa mnom kod kuće tokom sezone rada u vrtu.
Muž je otišao sa svojim roditeljima da se bavi zemljom. A ja sam spakovala stvari i podnela zahtev za razvod. A svekrva ne uzgaja to za sebe – već za prodaju. Jednom mi je nešto spomenula, aludirajući na to da je bivša devojka mog muža čak prodavala njihov urod, stojeći na ulici pored njihovog auta. Eh, trebalo je da svekrva traži radnicu, a ne da njen sin meni sklapa brak. Šteta, naravno, što je sve tako ispalo. Ali sanjala sam da budem voljena žena, a ne radnica na vrtu.
