Irina živi sa mužem i sinom u ogromnoj privatnoj kući, u jednom naselju sa kućama; preselili su se tu pre deset godina, kada im se sin tek rodio, tačnije – kada su ga usvojili. Irina sada ima 45 godina, a njen muž Anatolij – 50. Nisu mogli imati svoju decu, pa su Irina i muž usvojili sina njene prijateljice koja je iznenada preminula. Tako su već deset godina živeli u toj kući – svež vazduh, veliki dečji i sportski tereni, nekoliko teniskih terena.
Jednog jutra, Irina je izašla u dvorište rano, kada je sveže – da zalije svoje omiljeno cveće. Odjednom je primetila da pored ograde stoje neka nepoznata dečja kolica. U početku je pomislila da ih je ostavio neko od sinovljevih prijatelja. Međutim, kada je prišla bliže, shvatila je da nešto nije u redu: kolica su bila stara i prilično iznošena. Videlo se da su služila mnogoj deci, verovatno barem petoro njih.
Irina je pogledala unutra – i veoma se iznenadila. Unutar kolica je bila korpa za nošenje beba, a u njoj – beba umotana u ćebe. Uzela je malu i ušla u kuću.
Ušavši, Irina je povikala:
– Tolik, zovi policiju!
– Iriška, šta se desilo, opet su polomili ogradu?
– Ne, ovog puta su ostavili bebu!
Anatolij je sišao sa sprata i počeo nervozno da hoda po kući:
– Šta je ovo? Kako neko može da ostavi dete napolju? A šta ako smo otišli? A šta ako je pas…? Ne smem ni da pomislim!
– Toliku, nemoj da paničiš i smiri se, nije se desilo ništa natprirodno, samo tuđa beba na našem imanju – dobro je da nije završila u kontejneru!
Anatolij se sabrao i pozvao policiju. Irina ga je poslala u prodavnicu po pelene i hranu za bebe. Ona je sama izvadila stare, male stvari od sina i presvukla bebu – bila je to devojčica, koliko je Irina mogla da proceni – stara oko četiri do pet meseci.
Pažljivo je odmotala ćebe, i iz njega je ispala poruka. Kada je završila sve oko nege bebe, sela je mirno i pročitala:
„Molim vas, pobrinite se za moje dete. Nemam novca da je izdržavam. Devojčica se zove Svetlana, ima tri i po meseca, rođena je 29. aprila.“
„Molim vas, nemojte ostaviti dete u domu za nezbrinutu decu: ona je lepa, vesela i mila; svi dokumenti su ispod dušeka u kolicima! Oprostite mi!“
Irina je bila zatečena – roditi dete bez ičega, odgajati ga tri i po meseca, pa ga ostaviti nepoznatima… A šta da su ovde živeli loši ljudi?
Ubrzo je stigla policija, dok je Anatolij i dalje nervozno kružio po dvorištu i ponavljao:
– Kako je ovo moguće? Neverovatno!
Irina više nije obraćala pažnju na muža – u svakoj stresnoj situaciji ponašao se kao malo dete. Policija je obišla celo naselje, ali naravno – niko ništa nije video.
Nedugo zatim, Irina se obratila svojoj najboljoj prijateljici za pomoć oko usvajanja devojčice. Pronašli su biološku majku, koja je napisala izjavu o odricanju, i Irina je po drugi put postala mama.
Prošlo je pet godina – Irina i Anatolij imaju skladnu porodicu, Tolja je jako vezan za devojčicu, mnogo ju je zavoleo i zove je Princeza!
