Sada sam na porodiljskom, ovo je moj drugi brak. Radi samo jedna osoba, a njena mama smatra koliko i gde sam potrošila njene pare. Radi se o tome što pomažem baki. Mome mužu se takođe ne sviđaju moji troškovi, ali on je pomirio, ćuti, pokušava da razume. Prvi put sam se udala pre osam godina. Moj muž je bio siroče, odgajala ga je baba. Posle dve godine mog muža nije bilo, Vira Petrovna je ostala potpuno sama. Nismo imali dece, tako da staroj ženi nije bilo nikoga od rodbine, samo deca i unuci rođene sestre. Viđali smo se sa bakom Virom, kako sam je zvala, čak i kada sam upoznala svog sadašnjeg muža, nisam mogla da je zaboravim.
Moja podrška joj je bila potrebna, penzija nije bila velika. Kada sam radila, uvek sam slala novac Viri Petrovnoj. A i nije mi bilo teško otići da joj pomognem oko kuće. Potpisali smo papir sa drugim mužem, njegova mama nas je pustila da živimo u bakinoj stanu. Privremeno, dok ne uzmemo kredit. Svekrva je dugo nije znala da pomažem baki Viri. Saznala je slučajno. Zaboravila sam kućni telefon kad sam išla na porođaj, svekrva je odgovorila na poziv. Zvali su za oglas koji sam postavila pre nekoliko nedelja. Tražila sam pomoćnicu za domaćinstvo za baku Viru. Neću imati vremena da idem često, a baka skoro da nije izlazila iz kuće.
Svekrva mi nije ništa rekla do zaključka, a već kod kuće je napravila koncert: – Zanimljivo, od kojih para ćeš platiti negovateljicu za baku? Ti si na porodiljskom, moj sin će da zarađuje za tuđu babu? Neka ide u dom za stare. I socijalni radnik je obavezan da pomaže besplatno! Šta je njoj do toga? Pare mog muža? Delimično još dobijam i socijalnu pomoć. Razgovarala sam sa mužem, on je bio iznerviran, ljutio se što još uvek volim svog prvog muža, ali na kraju je pristao da ne možemo ostaviti Viru Petrovnu da pati. A svekrva i dalje ide i broji. – Kuda ste išli? Do bake? Da li ste nosili poklone? – Koliko ste ovog meseca potrošili na baku?
Čak je i muž počeo da zaustavlja svoju mamu: dosta, dosadilo mi je. Ali ne, ne odustaje. Pre mesec dana zovem baku Viru, a ona ne uzima slušalicu, zabrinula sam se, moram da idem, možda joj se nešto desilo. Ćerka je baš bila bolesna. Šta da radim, zovem svekrvu, tražim da čuva unuku. Mama mog muža je ionako na penziji, sedi kod kuće. – Neću, – rekla je svekrva. Šta da radim? Dogovorila sam se sa komšinicom, odvela ćerku kod nje i poletela. Ispostavilo se da je baka Vira jednostavno spustila telefon negde, nije ga našla, a on se ispraznio.
Brzo sam se vratila, a svekrva nije izdržala, kad sam stigla, ona je bila kod nas, ćerku je komšinica već uzela, a moj muž je došao sa posla, pred njim je mama opet napravila koncert: – Ćerku si ostavila kod stranih ljudi i otišla! – Otišla sam, – kažem, – pa vi ste se dogovorili da čuvate unuku. Sve je u redu, ne brinite. – Koliko to “dobro” može da traje? Koliko para si odnela tamo? Nisi računala? Ne zaboravi, vi ovde ne živite zauvek, koliko ste za budući stan uštedeli? A mogli ste da uštedite duplo više.
Nisam želela da slušam, otišla sam sa ćerkom u kuhinju. Muž je ispratio mamu i kaže: – Mama je upozorila da se iselimo ako budeš pomagala Viri Petrovni. – A ti? – Rekao sam da ćemo se iseliti, nije problem. Nisam ni očekivala da imam ovakvog muža. Pa, ako je tako, ispričala sam mu da mi je baka Vira pre dva meseca poklonila svoj stan. – A ono što smo uštedeli, – kažem, – potrošićemo za kiriju. Iako baka Vira nije protiv da živimo s njom. Muž nije hteo da se preseli kod Vire Petrovne, razumem ga. Izdali smo garsonjeru. Sada živimo mirnije.
