Rođena sam i odrasla na selu. Kasnije sam otišla da studiram u grad i upisala fakultet. Kada sam završila školovanje, uopšte nisam želela da se vratim na selo, jer sam se već bila navikla na gradski život. Smatrala sam da mladoj osobi nema šta da traži na selu, tamo nema nikakvih perspektiva. Posla gotovo da nema, a plata je veoma mala. U gradu je bilo gde da se izađe, zanimljivije je, i moglo je da se nađe dobar posao sa pristojnom platom. Naravno, želela sam da živim u gradu.
Sa svojim mužem, Mihajlom, upoznala sam se kada sam već radila posle fakulteta. On je bio lokalac, rođen u tom gradu. Živeo je u svom stanu koji su mu kupili mama i tata. Imala sam sreće sa mužem, još je i dobro što je imao svoj stan. Mihajlo je bio vredan i jednostavan čovek. Često je voleo da ide kod mojih roditelja na selo. Uvek je pokušavao da pomogne tastu i tašti. Njegova porodica je takođe gradska, nikada nisu imali vikendicu. Zato mu je bilo jako zanimljivo kod mojih roditelja na selu.
Desilo se da je moja mama davno preminula, a tata je ostao sam. Međutim, poslednjih nekoliko godina bilo mu je teško da sam sve obavlja – bila mu je potrebna veća pomoć.
Brinula sam, želela sam da odvedem tatu u grad, ali on nije želeo da napusti dom, tata je želeo da živi na selu. Nije hteo da napusti svoju kuću i ide u grad. Nisam znala šta da radim, šta god da sam pomislila, i kako god da sam razgovarala sa tatom. Nije mi bilo moguće da ostavim sve i odem da se brinem o njemu na selo, jer u gradu imam svoju porodicu – i posao.
Tada mi je pomogla komšinica Marija. Ona je udovica već jako dugo, nije imala svoje dece. Živela je u staroj roditeljskoj kući.
Ponudila mi je svoju pomoć, jer je tata uvek bio dobar prema njoj, stalno joj je pomagao. Nisam želela da dajem mnogo poverenja stranom čoveku i tražim od nje da se brine o starom tati. Ali Marija mi je objasnila da joj neće biti teško da mu donese tanjir supu ili kašu, a ja ću donositi namirnice. Pristala sam, jer nisam imala izbora. Mi sa Mihajlom smo uvek dolazili kad god je bilo moguće. Pomoć smo pružali u svemu. Donosili smo hranu, jer sam puno kuvala kod kuće za tatu, donosili novac koliko smo mogli.
Mihajlo je radio sav težak posao oko domaćinstva, zaista se trudio. Nikada nismo odbili ništa ni od mog oca, ni od Marije, pošto je ona živela sama, pomagali smo joj kad god smo mogli. Tokom tog vremena, jako smo se zbližili s njom. Razumela sam koliko je teško brinuti se o starijoj osobi, ali Marija ništa nije pričala.
Kada je tata preminuo, poklonila sam njegovu kuću Mariji. Njena kuća je bila već potpuno dotrajala, plafon je prokišnjavao, a zidovi su se srušavali. A Marija je još mlada žena, neka je koristi.
Mihajlo me je potpuno podržao u ovoj odluci. Ona je zaista uložila mnogo truda, gotovo četiri godine brinula je o mom starom tati, iako je on za nju bio potpuno stran čovek. Kada je porodica saznala za moju odluku – svi su jednoglasno počeli da kritikuju moju odluku, da nije u redu da u današnjem vremenu dajemo kuću stranom čoveku. Ali najviše me je povredilo mišljenje svekra i svekrve; sada stalno zameraju da živim u stanu svog muža, a svoju kuću sam dala stranim ljudima. Ali ja iskreno verujem da sam postupila ljudski.
