Vadim je žurio kući. Jutros mu je žena javila da čeka dete. Vadim je odlučio da napravi iznenađenje Vitalini. Zato je požurio da pripremi svečanu večeru. Kupio je voće, jer je sada devojci najpotrebnije da unosi vitamine. Bio je toliko srećan. Tri godine su pokušavali da imaju decu, i evo – napokon. Iz radosti je ušao u zlataru, sviđale su mu se naušnice, pa ih je odmah kupio za ženu. Prirediće joj iznenađenje.
Kada je sto bio lepo postavljen, konačno su se otvorila vrata, i ušla je Vitalina. Bila je bleda, brzo je otišla do kreveta i legla. Loše joj je bilo. Vadim je pokušao da pozove hitnu pomoć, ali mu je žena rekla da je to normalno. Malo se smirivši, seo je pored nje. Proveli su ceo večer razgovarajući. Sto je ostao nedirnut. Ali to nije bilo važno, samo da Vitalini bude bolje. Muž je saosećajno gledao svoju voljenu ženu. Vreme je brzo prošlo. Konačno, porodjaj. Vadim je bio vrlo nervozan, čekajući rođenje deteta. Konačno, sestra mu je javila da je rođen sin.
Ali odmah je rekla da lekar čeka njega u svom kabinetu. Zbunjeni muž je krenuo za sestrama. Lekar nije odugovlačio. Saopštio je da je stanje dečaka zadovoljavajuće, ali da postoji jedan problem. Noge. Nešto nije u redu sa njihovim razvojem, pa dečak neće moći da hoda. Samo u inostranstvu rade takve operacije, ali su vrlo skupe. – Usput, vaša žena je napisala odricanje, – rekao je lekar. Vadim je zbunjeno gledao u njega.
Kada je ona to stigla da uradi? Pomislio je, ali je otišao u sobu kod Vitaline. Ležala je, okrenuta prema zidu. Muž je dugo ubeđivao ženu da ne uradi to. Neka predomisli, jer dečak nije kriv. Potrebna mu je pomoć, njihova, roditeljska. Ali Vitalina je ostala pri svom. A onda je došla njena majka, koja je tvrdila da i Vadim treba da se odrekne sina. Imaće još decu, zdravu. Muž je ćutke otišao od njih. Spakovao je stvari sada već bivše žene, promenio brave na vratima, kako ne bi mogla da uđe u stan bez njega. Kupio je krevetac, kolica.
U prodavnici dečije odeće zamolio je prodavce da mu pomognu da izabere sve što je potrebno. Kada su Maksima otpustili iz porodilišta, otišao je da povede sina kući. Prvo je uzeo porodiljsko odsustvo. Zatim je tražio informacije na internetu o deci kao što je njegov sin. Samo je teško sa bebom, ali on će uspeti. Našao je nešto, ali to nije mnogo pomoglo. Samo mu je komšinica sugerisala da u jednom selu živi baka. Ona se razume u takve bolesti. Može da odvede Maksima kod nje. Ako ne pomogne, neće se ni prihvatiti toga. Vadim je odlučio da ide. Ništa ne gubi, osim novca za taksi. Kada su stigli, nije bila baka, već prilično mlada žena. Odmah je rekla da će pomoći. Ali moraće da žive kod nje.
Muškarac je pristao, pristao je na sve kako bi pomogao sinu. Već posle šest meseci, mališan je puzio po Valentina kući. Vadimu se dopala žena, iako je bila sedam godina starija. Za to vreme koje su proveli zajedno, muškarac nije želeo da se rastane. To je rekao Valentini. Ona se takođe vezala svim srcem za Vadima i njegovog sina. Zato je na njegovu ponudu da se uda za njega odgovorila sa „da“. Konačno, Maksim ima mamu, a Vadim ženu. Posle dve godine, Vadim je iz istog porodilišta dočekivao Valentinu sa još jednim sinom. Prolazila je Vitalina. Prepoznala je Vadima i Maksima, koji je trčao okolo i govorio „mama, mama, pokaži blatika“.
