Sa svojim mužem venčali smo se kada smo oboje imali po 27 godina. Tada smo oboje znali šta želimo od života: mir, stabilnost i sigurnost u sutrašnjem danu. Tokom skoro 24 godine braka dobili smo dvoje dece: sina Pašu i ćerku Arišu.
Uvek smo imali stabilan posao, u kući je uvek bilo čisto i prijatno, mislila sam da ne mogu biti srećnija, ali ispostavilo se da sam se prevarila. Kada nam je naš Paška, tačnije snajka Svjetla, podarila unuka Aleksandra, bila sam presrećna, skakala sam od sreće.
Meni je svega bilo dovoljno u životu, a mužu, kako se ispostavilo, nije… Jednog dana, kada sam se vratila kući iz prodavnice, muž je rekao: — Slušaj, nismo deca, ne želim da se igram, reći ću direktno: imam drugu. Hoću da se razvedem i da živim s njom.
Tada mi se tlo izmaklo ispod nogu. Moj srećan život je u trenu izgubio boje, ali nisam ga molila da ostane sa mnom. On je već napravio svoj izbor — posle 25 godina zajedničkog života, izabrao je drugu ženu. Umesto da zapostavim sebe i prerano se pretvorim u staricu, prijavila sam se na razne aktivnosti i odlučila da dovedem svoj život u red.
Moj vam je savet: ako, ne daj Bože, doživite nešto slično, setite se jednostavnih pravila – volite i poštujte pre svega sebe, a ne muža. Imajte nešto svoje (ne mora to biti profitabilan posao, ali nešto u čemu ćete se usavršavati svakog dana, da ne stojite u mestu).
Ako je muškarac već odlučio da ode – pustite ga. Ne molite ga da ostane, ne tražite brzu i nekvalitetnu zamenu za bivšu polovinu – to je put u nigde. I, za kraj, reći ću vam: živite i uživajte u životu, jer bolje od vas to niko neće uraditi.
