Moje ime je Valentin. Veoma volim svoju porodicu i smatram da je to najvažnija stvar u životu. Moj otac je takođe to smatrao. Uvek mi je govorio da nema ničega važnijeg od porodice. Otac je bio autoritet za mene. Čovek koji je bio jedini hranilac u našoj porodici i uvek je svima pomagao. Međutim, nažalost, pre pet godina ga više nije bilo.
Od malih nogu sam počeo da radim i išao ka jasno postavljenim ciljevima. I uspeo sam da postignem mnogo zahvaljujući svojoj disciplini i marljivosti. Posle oca, ja sam postao glavni u našoj porodici i nisam dozvolio mami da u tom uzrastu ide na posao, već sam je potpuno izdržavao da ništa ne bi morala da traži.
Sada imam trideset pet godina. I već deset godina sam u braku. Moja žena takođe ne radi. Celu našu porodicu izdržavam, a prema njenoj rodbini se takođe ponašam veoma dobro i uvek im pomažem. Kada je moja tešča otišla u penziju, počeo sam da joj pomažem da ne živi samo od penzije. Radim kao naftni radnik, obavljam rukovodeću funkciju i već dugo ne idem na smene, već radim u gradu.
Nikada nisam radio za svoju porodicu, ali tešča je u poslednje vreme često dolazila kod nas sa svojim brojnim praznicima. A jednog dana je popila i počela da priča gluposti. Sedeći za još jednim prazničnim stolom, počela je vrlo glasno nešto da objašnjava svojoj prijateljici:
„Ovdje, po mom mišljenju, sve je očigledno, u ovoj porodici sam ja glavna! Tako sam odgajila svoju ćerku da je udala za pravog čoveka sa novcem. Postoji samo istina – žene vladaju svetom, a ne muškarci!“
Naravno, bio sam iznenađen takvim ponašanjem tešče i zamolio je da ne podiže ton pred gostima, jer su svi došli da se opuste i uživaju, a ne da se svađaju. Na šta mi je odgovorila:
„A ti uopšte ćuti, niko ti nije dao reč. Ja sam ovde glavna, i samim tim odlučujem ko može da govori, a ko ne.“
Nakon toga, nisam mogao da ćutim, jer me naterala, i rekao sam joj:
„Prvo, ovde nema glavnih. Drugo, vi već nekoliko godina živite na moj račun, sve vaše kaprice i želje ispunjavam i plaćam ja. Usput, i današnji praznik je takođe moj. Dakle, molim vas da ćutite.“
Posle toga se smirila. A gosti su brzo otišli. Kasnije mi je telefonirala i izvinila se zbog svog ponašanja. A ja, kao nezlomljena osoba, rekao sam da sam već zaboravio na to. Ali ipak sam shvatio za sebe da je tačno što kažu: „Ne čini dobro – nećes dobiti zahvalnost!“
