Zovem se Vladimir i imam 37 godina. Živim u Samari. Imam voljenu ženu i imamo dvoje divne dece. Kada sam bio još neoženjen, iznajmljivao sam jednoiposobni stan. A nakon venčanja, moja žena i ja smo počeli da živimo tamo zajedno. Usput, upravo tamo se rodio naš prvorođenac.
Moja žena i ja smo jako želeli da živimo u većem stanu i da on bude naš. Ali to nije bilo tako lako ostvariti, jer sam samo ja radio u porodici, a moja voljena je bila na porodiljskom odmoru i sa novcem, blago rečeno, bilo je teško. Znam da smo mogli uzeti kredit, ali ja primam platu “na ruke”, pa su mogli nastati problemi sa kamatama prilikom vraćanja u banci.
I pre dve godine imali smo sreće – pojavio se odličan slučaj za kupovinu stana. Saznali smo da jedan od naših poznanika hitno prodaje svoj trosobni stan jer su mu ponudili posao u Moskvi. Cena je bila vrlo povoljna. I stvar je bila u tome da sam već imao većinu iznosa, trebalo je samo naći još šest stotina hiljada rubalja. Nisam hteo da uzimam pare iz banke pod ogromne kamate, pa sam odlučio da se obratim za pomoć svojoj tašti. Imala je ušteđevinu, i znao sam da ima taj iznos.
Mislio sam da će se obradovati što nam se sreća smešila, jer sam želeo da poboljšamo naše stambene uslove. Ali, na moje iznenađenje, ona mi je odbila. Rekla je da planira da da sav novac koji ima svom sinu, jer je on želeo da kupi sebi novi automobil. Ali najtužnije je bilo to što je već imao auto, i nije bilo neke potrebe za njim. Jednostavno je želeo da se hvali pred prijateljima. Razumljivo, moja žena i ja smo bili jako tužni.
Ali, ipak, nisam hteo da se predam i da propustim ovako dobru priliku. Uzeo sam pare iz banke – 500 hiljada rubalja, a ostatak od 100 hiljada mi je pozajmio jedan moj prijatelj. Ne mogu da kažem da sam se naljutio na taštu i da sam postao loš prema njoj, jednostavno sam shvatio da od nje ne treba ništa da očekujem, jer joj je sin uvek na prvom mestu. Međutim, život je bumerang, koji je stigao i njega. Pre nedelju dana došla je kod nas u goste i zamolila da neko vreme živi sa nama.
Zato što su radili remont u njenom stanu, a sa sinom nisu mogli da se usklade. Tašta nam se žalila da nema gde da živi, a sin je nezadovoljan i bezobrazan. Odbio sam je, baš kao što je ona odbila mene. Jer njen prioritet je bio sin sa svojom bespotrebnom kupovinom. Neka sada ide i spava u autu. U porodici ljudi ili međusobno pomažu jedni drugima, ili žive kao strani ljudi. Izuzetaka nema.
