Imam poznatu ženu. Bila je obična i život joj nije bio ništa posebno: posao, deca, muž. Deca su odrasla, razišla se. Muž je počeo da maltretira Ninu, da je vređa, ona je plakala. Deca su je zvala kod sebe, i Nina je išla kod njih, ali samo u goste, na nedelju dana, i ništa više. Imali su svoj svet, svoju porodicu. Da, naravno, svi su se voleli, ali život mora da bude zaseban. Razvela se od muža, ali su živeli u istom stanu.
Izdavanje drugog stana – nije bilo moguće, penzija je bila premala. I tada joj je jedna poznanica predložila da živi na njenoj vikendici: mala kućica, bez grejanja, parcela je bila zarasla travom, ali bar je bila sama domaćica. A najvažnije je bilo što je na parceli bila sauna, šupa sa drvetom. Nina je pomislila: iako je leto, može mirno da živi, da ne čuje poniženja od muža, da se ne plaši da će joj se desiti još jedan šamar. Za to vreme, možda se pojavi neki posao i moći će da iznajmi stan.
Poznanica ju je odvezla tamo, na napuštenu vikendicu, sa velikom torbom stvari. Prvog jutra, izlazeći bosa na trijem i slušajući glasnu pesmu ptica, Nina je osetila da je srećna. Nedaleko je bilo jezero pogodno za kupanje, i Nina je počela da se kupa tamo. U kućici je napravila red, oprala prozore, okačila jednostavne zastore koje je našla u staroj fioci.
Kupovala je jeftinu hranu u lokalnoj prodavnici, ali je spremala ukusnu hranu. Stvar je u tome što je Nina imala svoju posebnost: volela je razne začine, začine i biljke, znala je njihove osobitosti i svojstva, i sve to bogatstvo je donela sa sobom na vikendicu u velikoj kutiji. A obična riblja supa od putasa kod nje je bila toliko ukusna i mirisna da je miris mamio do lonca još od praga.
Verovatno je baš taj miris privukao beskućnog, ošišanog mačka do Nininog kućice. Uveče, vraćajući se sa jezera, videla ga je na svom trijemu.
– Eto, srele se dve samoće, – pevala je Nina i iznela mačku činiju sa supom. Mačak je, bez ikakvih objašnjenja, sve pojeo, lizao se i ostao da živi sa Ninom. Posle što je napravila red u kućici, Nina se uhvatila za dvorište, iskopala male leje, posadila povrće: šargarepu, crni luk, peršun. Očistila je grmove ribizle i maline, orezala stare suve grane. Mačak Vasilić je išao za domaćicom u stopu: i u prodavnicu, i na jezero, i spavao pored nje, zabijajući nos u njenu obraz. Život se popravljao…
Jednog večeri, vraćajući se nakon kupanja, Nina je videla auto u blizini parcele.
Auto je crn, kul. – Verovatno je jako skup, – pomislila je Nina. Kada je prošla pored, iz auta je izašao čovek i pitao je gde može da uzme čistu vodu.
– Molim, dođite, – pozvala ga je Nina, – u dvorištu je bunar.
Ispostavilo se da je čovek bio na pecanju na lokalnom jezeru, vraćao se, a ovde mu je pokvarena guma. Nema rezervnog točka, nije se setio da ga ponese. Tako da je pozvao svog vozača i sada čeka njega sa novim točkom.
Nina je pozvala čoveka u kuću, ponudila mu da večera. Mihajlo Vasiljevič je rado pristao, a ona mu je napunila tanjir supom od piletine. A on nije mogao da se zasiti, tražio je još.
– Da li vi uvek ovako lepo kuvate? Sve znate? – Pitao je Mihajlo Vasiljevič, lizući kašiku.
– Da, volim da kuvam, – odgovorila je Nina. – Imam predlog za vas! Možda biste pristali da kuvate za mene. Živim u gradu, živim sam, platiću vam. A vozač će vas voziti za namirnice u grad, a on će vam ih i doneti. Bar dva puta nedeljno. Dobro ću vam platiti.
I Nina nije odbila. Pa, ona voli da kuva i uvek to radi sa ljubavlju. Šta, ne može da nahrani jednog čoveka? I Nina je počela da hrani Mihajla Vasiljeviča. U ponedeljak i petak, vozač Kolja je odvozio gazdu na posao, a potom je dolazio po Ninu i Vasilića (bez mačka nikud!) i odlazili su na veliki pijac, gde su nabavljali sve što im je trebalo. Velika, ali prijatna kuhinja bila je puna različitih kombajna, blendere i miksera.
Na pliti u velikoj kastruli nudio se boršč, u rerni su se pekli veliki komadi ribe, u dubokoj posudi, pod ručnikom, dizalo se vazdušno testo, od kojeg su kasnije pečene iste te pogačice. Ne samo po kuhinji, po celom stanu su leteli čudni mirisi omiljenih Nininih začina, koji su pratili pripremu svakog jela. Vasilko je ceo taj vreme, obično, ležao tu, u kuhinji, na maloj sofi i spavao. Na kraju radnog dana su mu donosili riblje repove ili mesne ostatke.
Kroz dva nedelja, dolazeći u stan Mihajla Vasiljeviča, Nina je videla na stolu u kuhinji veliki buket sa porukom „Ninočka, sada volim da se vraćam kući!“. Pored njega je ležao koverat sa prvom zaradom. Nina, stavljajući koverat u torbu, pomislila je: sada će moći da potraži stan na jesen, kada na vikendici već bude hladno. Svižnji buketi su sada dolazili pri svakom Nininu dolasku. A jednom, u petak, vratio se ranije sam gazda i zajedno su pili čaj sa mirisnim vatruškama, a potom je Mihajlo Vasiljevič odvezao Ninočku sa mačkom (kuda bi bez njega!) na vikendicu i pozvao je za vikend na ribolov.
I ona je pristala. I Vasilko je išao sa njima, hranili su ga ribom, a sami su ceo vreme šalili i smejali se. Pa kao deca! A na jesen, Ninočka je izašla za Mihajla Vasiljeviča. Odlazeći zauvek iz male vikendice, Nina je ponela samo veliku kutiju sa začinima i mačka. Pa, šta još treba za sreću?
