Starcu su navrle suze; izašao je iz automobila, naklonio se i rekao:
– Hvala ti, sinko.
I otišao je ka svojoj staroj kućici, brišući suze rukom…
Obično na tom mestu, pored autobuske stanice, stoje taksisti. Ja sam se tu zaustavio da ne bih stajao s uključenim migavcima na putu, jer je taj poziv stvarno bio važan.
Razgovarao sam bukvalno minut, i za to vreme je jedan suvonjavi dekica, u sakou i sa kravatom, ustao s klupe i, teško pomerajući noge, prišao mom prozoru.
Lako je pokucao, ili bolje rečeno – skromno se ogrebao po staklu. Spustio sam prozor, a deda tiho upita:
– Sinko, jesi li ti taksista?
Pozdravio sam se sa sagovornikom na telefonu i odgovorio:
– Ne, čiča, nisam taksista. Gde treba da ideš?
– Ma nije daleko, nekih tri kilometra.
– Uđi, deda, sad ću te odvesti.
Seo je na suvozačko mesto. Krenuli smo. Teško je disao, jednostavno zato što je bio veoma star. Pričao mi je kako svakog dana ide do poliklinike kombijem, plaćajući za to po 18 grivni. Svaki dan – 18 grivni.
A eto, danas su ga u poliklinici zadržali, pa je zakasnio na svoj prevoz. Na sledeći bi dugo čekao, a peške ne može da ide.
Sedeo sam i slušao ga, misli su mi se rojile po glavi, i nisam znao šta da kažem tom sitnom, krhkom dedi.
Ja sam samo pitao za pravac, ništa više; samo sam ga vozio i ćutao. Živeo je na samom kraju ulice, a njegova kućica sa nagnutim krovom bila je gotovo nevidljiva iza vila…
– Eto, sinko, stigli smo, ovde, okreni – rekao je deda i posegao za torbom, tražeći novčanik.
– Ne, čiča, neću uzeti novac od vas. Ne mogu. Vi ste za života – sve već platili.
Starcu su navrle suze, izašao je iz kola, naklonio se i rekao:
– Hvala ti, sinko.
I krenuo je ka svojoj staroj kućici, brišući suze rukom.
A ja – zdrav, 47-godišnji muškarac – sedeo sam za volanom sa knedlom u grlu, gledajući za njim. Razmišljao sam o tome kako je naša zemlja, naravno, slavna po pobedama na prvenstvima i Evroviziji, važna su i olimpijade…
Ali ne može biti zdrava zemlja koja ne ume da se brine o svojim penzionerima.
I shvatio sam – to sam ja sada njemu trebalo da se poklonim. I bilo me sramota. Sramota za našu zajedničku Otadžbinu. Upravo zbog toga – sramota…
Ljudi, pomozite im, kako god možete: sitnišem, puštanjem preko reda u poliklinici, prevezite ih kući, pređite s njima ulicu…
Mira vam, prijatelji!
