Dete je plakalo ispod vrata dok komšije nisu shvatile da nešto nije u redu. Ispostavilo se da je otac napustio sina i otišao iz grada zauvek. U stambenoj zgradi su već drugi dan ljudi čuli kako plače dečak. Prvo nisu obraćali pažnju na plač, jer su mislili da dečak samo kuka, ali kada su čuli plač i tokom noći i sledećeg dana, komšije su shvatile da nešto nije u redu. Kucali su na vrata, želeli su da pozovu oca deteta, ali niko im nije otvorio vrata, pa su pozvali policiju. Nakon trideset minuta došla je policija, slomili su vrata i ušli u stan.
U hodniku je sedeo mali dečak i plakao. Oleksija su odvezli u bolnicu, gde su ga sredili i nahranili. Nekoliko dana je bio u bolnici; dečak je bio iscrpljen jer nije jeo dva dana… Ovu priču mi je ispričala moja poznanica, i ono što sam čula duboko me potreslo. Pre dvadeset godina, malog četvorogodišnjeg dečaka su ostavili kod kuće samog. Dete je plakalo ispod vrata dok komšije nisu shvatile da nešto nije u redu. Ispostavilo se da je otac napustio sina i otišao iz grada zauvek.
U stambenoj zgradi su već drugi dan ljudi čuli kako plače dečak. Prvo nisu obraćali pažnju na plač, jer su mislili da dečak samo kuka, ali kada su čuli plač i tokom noći i sledećeg dana, komšije su shvatile da nešto nije u redu. Kucali su na vrata, želeli su da pozovu oca deteta, ali niko im nije otvorio vrata, pa su pozvali policiju. Nakon trideset minuta došla je policija, slomili su vrata i ušli u stan.
U koridoru je sedeo mali dečko i plakao. Olekse su odvezli u bolnicu, gde su ga sredili i nahranili. Nekoliko dana je bio u bolnici; dečko je bio iscrpljen jer dva dana nije jeo. Oca deteta nisu našli, a njegova majka je umrla tokom bolesti, pa su dečaka dali u dom za decu. Priča o napuštenom detetu brzo se proširila gradom i želela ga je usvojiti mlada porodica. Isprva su dolazili u dom za decu i donosili mu igračke i slatkiše, a zatim su ga usvojili. Olekse je imao problema sa razvojem: bojao se ljudi, stranih zvukova i nije znao dobro da govori. Ali nakon godinu dana dečko je sustigao u razvoju svoje vršnjake. Bio je vrlo poslušan, vaspitan i uvek je slušao roditelje. Nakon škole upisao je fakultet i studirao novinarstvo.
Dečko je počeo da radi na televiziji kao voditelj i postao je vrlo poznata ličnost u svom gradu. Imao je vrlo lepu dikciju i izgovor, i spoljašnost, pa su ga počeli pozivati u razne radio i televizijske projekte; vodio je mnoge emisije i koncerte. Jednom prilikom želeo je da se sretne sa njim njegov biološki otac, koji se nije viđao sa njim dvadeset godina. Nekada je ostavio sina u stanu: dečaku je tada bilo samo četiri godine. Sada je čovek saznao da je njegov sin odrastao i postao poznat voditelj — pa je želeo da ga vidi. Dečko je odlučio da se ne upušta u razgovor sa biološkim ocem. On smatra da već ima prave roditelje koji su ga odgajali, a čovek koji ga je napustio nije vredan pažnje — i on ne želi da zna ništa o njemu. A vi šta mislite, da li Olekse pravi ispravno?
