Tako se desilo da je muževa majka jedno vreme živela sa nama. Njena starija ćerka, Hana, prevarila je svoju majku tokom razmene stana. Tamara Mihajlovna je ostala bukvalno na ulici, a muž i ja nismo mogli to da dozvolimo.
Kod nas kući svekrva se osećala kao višak. Plašila se da ponovo izađe iz sobe, morali smo je skoro na silu naterati da jede. Tamara Mihajlovna je bila inteligentna i skromna žena, uvek smo se lepo slagale. Lično ja nisam imala nikakav problem što smo zajedno živeli. Ali njoj je bilo neprijatno da bude s nama. Stalno je pokušavala da nam da novac od svoje ionako male penzije:
– Evo, za kiriju malo, uzmi – govorila je jednom mesečno i davala mi kovertu.
Odbijala sam. Smatrala sam da njoj taj novac treba više.
Pored toga, nama ništa nije falilo. Nikada s naše strane nije bilo ni nagoveštaja da treba da plaća stan ili kupuje namirnice. Smatram da je bezdušno uzimati novac od tako bliskog rođaka. Pogotovo što je ona odgojila mog muža i učinila ga dobrim čovekom.
Ali Tamara Mihajlovna nije mogla drugačije:
– Neprijatno mi je što sedim vama na grbači. I smetam vam, imate vi svoju porodicu.
Dok smo muž i ja bili na poslu, a ćerka u školi, Tamara Mihajlovna je ceo dan čistila i stalno se trudila oko nečega. Inače nije bila ljubiteljka velikog čišćenja, ali na taj način je želela da nam se zahvali. Stalno sam je molila da se ne umara, ali bilo je uzalud.
Ni u toalet svekrva nije mogla da ide kad su svi bili kod kuće. Trpela je do poslednjeg trenutka, a u njenim godinama to je neprihvatljivo. Razgovori i ubeđivanja nisu pomogli:
– Ja sam u gostima i ponašam se u skladu s tim. Ne možete mi ništa zameriti – tvrdoglavo je stiskala usne.
Tada smo muž i ja odlučili da je preselimo. Živimo u predgrađu, oko nas su nove zgrade, privatni sektor i nekoliko sela. U jednom od tih sela prodavala se mala kuća – jedna soba, kuhinja, kupatilo. Mala kuća je izgledala prilično simpatično. Uređena, što je važno za osobu u penziji – ima gas, kanalizaciju, električno grejanje i vodu. Plac od 6 ari sa raznim zasadima.
Cena je bila sasvim razumna. Posavetovali smo se s muževljevom mamom, i doneli odluku: uzimamo. Deo novca smo imali, a polovinu smo uzeli na kredit.
Tamara Mihajlovna se veoma obradovala preseljenju. Suze su joj bile u očima, pitala je u neverici:
– Za mene? Ovo je moja kuća? Stvarno?
Kada je čula potvrdan odgovor, zaplakala je od sreće. Htela je da zagrli sina, mene, unuku. Čak je malo i poskakivala od nestrpljenja. Preselili smo njene stvari, Tamara Mihajlovna je obilazila svoje imanje:
– Ovde će biti krastavčići, tamo ću posaditi jagode. Biće džema – prste da poližeš!
Ona je komandovala kako da se rasporedi nameštaj i raspakovala stvari.
Pozdravili smo se uz novu porciju zahvalnosti i poziva da svratimo. Kuća je bila uknjižena na muža.
– Još samo fali da Anjka dođe da traži svoj deo. Ovako je bolje – složila se Tamara Mihajlovna.
Anja nije odmah saznala za preseljenje svoje majke – tek posle otprilike pola godine. Stan joj je bio premalo, pa je došla kod Tamare Mihajlovne da “obezbedi nasledstvo”. Koliko sam razumela, prvo su Anja i njen sin planirali da se usele kod njene majke.
Ali, na sreću, veličina kuće nije im dozvoljavala da se udobno smeste: ako je 15 kvadrata dovoljno za jednu osobu, živeti tu u troje – prilično je problematično. Majčinsko srce je takvo. Koliko god bola da nanesu deca, mi ih ipak volimo.
Tamara Mihajlovna se radovala posetama ćerke, koja joj je dovodila unuka. Anja je dolazila majci dok nije saznala da kuća ne pripada mojoj svekrvi.
Kada je shvatila da tu nema šta da traži, da od majke više ništa neće dobiti – Anja je nestala jednako brzo kao što se i pojavila.
Tamara Mihajlovna se potpuno posvetila bašti: nešto je sadila, okopavala, palila korov. Svež vazduh joj je prijao – penzionerka je procvetala.
U mojoj priči nema drame ni bezobrazluka. Samo treba da se ponašamo prema ljudima onako kako bismo želeli da se oni ponašaju prema nama.
Tamara Mihajlovna me je prihvatila. Nikada u životu nisam čula nijednu ružnu reč od nje. I kad je došao red na mene i mog muža da vratimo dobro toj divnoj ženi – mi smo to i uradili. U meri svojih mogućnosti, naravno.
