Devojka se osvrnula, ali iza klupe nije bilo nikoga. A telefon iz žbunja je i dalje zvonio. Alisa je ustala s klupe i, uzdahnuvši, ušla u žbunje tražeći izvor zvuka. Na kraju je napipala u travi vibrirajući aparat, izašla iz žbunja, ali telefon je već prestao da zvoni. Na sreću, nije imao šifru, pa je Alisa otvorila listu propuštenih poziva i videla da je zvao neki Paša. Devojka je pozvala broj, i odmah joj se javio mladić.
– Dobar dan! – rekla je Alisa. – Našla sam vaš telefon, u parku, u žbunju.
– Oh, hvala vam što ste pozvali! – radosno je uzviknuo momak. – To je telefon moje bake. Jutros je šetala po parku, i pozlilo joj je, imala je problema sa srcem; prolaznici su pozvali hitnu pomoć, a telefon je, izgleda, izgubljen u toj gužvi. Devojko, molim vas, da li biste mogli da odnesete telefon mojoj baki u bolnicu? Nažalost, trenutno sam u drugom gradu, lekar mi je sve ispričao – zamolio je Pavle.
Alisa je malo razmislila, ali je odlučila da pristane. Pavle joj je detaljno objasnio gde da odnese telefon. Kad je stigla u bolnicu, medicinska sestra je iz nekog razloga pomislila da je ona unuka pacijentkinje Miščne i odvela Alisu pravo u sobu.
Na krevetu je ležala sitna, mršava i veoma bleda starica. Pogledala je Alisu i upitala:
– A gde je Paša?
– Paša je na službenom putu – rekla je Alisa. – Donela sam vam telefon, izgubili ste ga.
Alisa je stavila telefon na stočić pored bake. Baka se blago osmehnula.
– Idem sad – rekla je Alisa.
– Dete, da nisi ti Pašina devojka? – iznenada je upitala baka. – Lep ste par.
– Ne, – pocrvenela je Alisa. – Ja sam samo našla telefon i pozvala vašeg unuka.
– Dobro, idi – rekla je baka pomalo uvređeno.
Na izlasku je medicinska sestra zatražila Alisin broj telefona, a devojka ga je izgovorila, ni sama ne znajući zašto.
Sledećeg dana, Alisa je sedela na predavanju na fakultetu kada joj je zazvonio telefon. Zvao je lekar iz bolnice i zamolio je da dođe jer se pacijentkinji pogoršalo stanje; trebalo je da neko pazi na nju, jer osoblja nije bilo dovoljno.
Alisa je pokušala da odbije i da objasni da nije rođaka, ali lekar je već spustio slušalicu. Posle predavanja, Alisa je otišla u bolnicu kako bi ipak objasnila da nije rodbina Miščne, ali kada je ušla u sobu i ugledala nesrećnu staricu, odlučila je da ostane.
Tri dana je devojka provela pored kreveta teško bolesne žene, ispunjavajući sve lekarske upute. Četvrtog dana baki je bilo bolje, a Alisa je bila potpuno iscrpljena i otišla je kući.
Sledećeg jutra, Alisa je ponovo otišla u bolnicu da sazna kako je njena štićenica, i tada je saznala da je Paša stigao. Ušla je u sobu i ugledala veoma simpatičnog momka pored kreveta bake Klave. Kada ju je video, skočio je, prišao i toplo je zagrlio.
– Ne znam kako da vam se zahvalim, toliko ste učinili za nas i baku – uzviknuo je Paša.
– Nije ništa, samo sam htela da pomognem… Bilo mi je žao bake – promrmljala je Alisa, pocrvenevši.
– Ipak želim da vam se zahvalim. Hajde da odemo večeras na kafu ili u bioskop – predložio je Paša. – Molim vas, nemojte da odbijete.
Alisa je malo razmislila i pristala. Paša je od sreće počeo da skače na mestu, što je dirnulo Alisu. A baka Klava ih je gledala radosno i odobravala glavom.
