Udala sam se kada sam imala osamnaest godina. Moju porodicu nije bilo moguće nazvati srećnom. Roditelji se posebno nisu bavili našim vaspitanjem, a novca nam je bilo dovoljno samo da spajamo kraj s krajem. Imam sestru i brata. Sestra se takođe udala rano, ali njen muž se pokazao kao vrlo neodgovorna i lenja osoba. A brat, nažalost, upao je u loše društvo i ni sama ne znam šta će biti sa njim. Ceo život smo živeli u gradu, ali sada su se moji roditelji preselili na selo, jer su popili svoj stan. I s obzirom na sve to, činilo mi se da je izbor koji sam napravila bio vrlo dobar i da će me usrećiti.
Ali, sve se ispostavilo ne tako ružičasto kako sam mislila. Moj muž je radio kao pravni savetnik u fabrici. Dobro je zarađivao, ali je bio strašno škrt. U porodici su me dobro prihvatili, ali su često podsećali odakle su me “izvadili”. Živeli smo u jednosobnom stanu i prostora nije bilo ni za nas, ali kad je došlo dete, sve je postalo još gore. Muža ništa nije zadovoljavalo: kako kuvam, peglam, čistim, a sada je i kuća bila dva puta više u neredu, pa je i njegovo nezadovoljstvo raslo. — Ti celo vreme sediš kod kuće i ništa ne radiš. I nemoj da se kriješ iza malog deteta, ono mirno spava ceo dan.
Muž je koristio moju bespomocnost kako je mogao: vređao me povodom i bez, ponašao se prema meni s prezirom i govorio da sedim na njegovim leđima. Ali kada smo nakon dve godine dobili još jedno dete, poželela sam da se zaposlim, ali on je bio kategorično protiv. Protivrečio je samom sebi. Iako sada shvatam da nije želeo da postanem samostalna, da imam barem nešto za sebe. Postajalo nam je sve skučenije u jednosobnom stanu, a roditelji mog muža su predložili da prodamo njihov veliki stan kako bismo kupili prostraniju kuću za nas.
Ali moj muž nije pristao na to. I kredit nije hteo da uzme – to će biti zajednička imovina, govorio je. Kasnije, kada su deca malo porasla, nisam poslušala muža. Upisala sam decu u vrtić i sama se zaposlila. To mu se jako nije dopalo, govorio je da deci treba celodnevna pažnja i ljutio se, govoreći, šta si to za majku… A jednom me je izgrdio zbog neke četke. Prosto sam dozvolila da kupim novu četku, i od toga je napravio ogroman skandal. Tada je moje strpljenje puklo i rekla sam da odlazim. A on mi je odgovorio: – Idi, naravno, i ne zaboravi da poneseš svoje papuče i ogrtač, jer je to jedino što imaš.
Ali decu ti neću dati. I on je održao svoje reči, na sudu je uspeo da dokaže da nemam ništa, pa su deca morala da ostanu sa njim, a ja sam bila obavezana da plaćam alimentaciju. Ali nisam odustala. Redovno sam plaćala alimentaciju, radila na dva posla. Isprva sam iznajmila sobu od jedne bake, a kasnije sam mogla da priuštim sebi da iznajmim mali stan. Sada shvatam koliko je važno da čovek čvrsto stoji na nogama i da ne zavisi od nikoga. Sada mi nije lako, ali sam slobodna u svojim željama i postupcima.
Kada je moj već bivši muž saznao šta sam postigla, rekao je da sada mogu da uzmem svoju decu, jer pristojno zarađujem, ako mogu sebi da priuštim iznajmljivanje stana. A ja sam mu odgovorila da ću i dalje plaćati alimentaciju, ali decu neću uzeti. Sada sa njima većinom brine svekrva. Htela bih da ih uzmem kod sebe, ali sada osećam da će za njih biti bolje ako puno radim i obezbedim im dobru budućnost. Održavam odnose s decom i oni me potpuno razumeju i podržavaju.
