Već nekoliko godina sam radila u inostranstvu i konačno sam odlučila da idem kući da obiđem porodicu. Zagrlili smo se, poljubili, pokloni su bili otpakovani, a onda sam odlučila da pitam: – Gde je mama? Ispostavilo se da mama sada ne živi u svom stanu, već iznajmljuje sobu u studentskom domu. Snaha je to odlučila. Kada sam otišla kod mame i ušla u sobu, nije mogla da veruje svojim očima i jednostavno je počela da plače. Ali da počnemo od početka. Kada sam završila fakultet, ponudili su mi da odem na posao u Nemačku. Pristala sam. Mama me podržala. Tada smo živeli nas troje: ja, mama i moj mlađi brat. Otac je preminuo davno pre toga.
Brat je tada još išao u školu, a ja sam završila fakultet, spakovala stvari i otišla da radim. Kontaktirala sam porodicu vrlo retko, jer nismo imali puno novca, a kod nas nije bilo računara ni interneta. Ponekad sam im jednostavno zvala da pitam da li je sve u redu. Takvi pozivi su nas mnogo koštali, pa smo se čuli vrlo retko. Prošle su godine. Ja sam nastavila da radim u Evropi, brat je porastao i završio školu. Posle završetka, doveo je devojku i rekao da će se venčati, jer je njegova Maša tada već bila trudna. Mama je naravno blagoslovila. Preživeti takav rastanak bilo je prilično teško, ali zbog rada i svih teškoća koje su mi se desile, postala sam mnogo jača i sigurnija žena. Dobro sam zarađivala, ali želja da vidim porodicu bila je jača.
Dakle, odlučila sam da uzmem zasluženi odmor i odem kući da obiđem porodicu. Moj nećak je već krenuo u školu, a ja ga još uvek nisam videla. O dolasku nisam nikom rekla. Napravila sam iznenađenje i donela poklone. Kada sam pozvonila na vrata, na pragu se pojavila neka nepoznata devojka. – Pozdrav. A vi ste verovatno Marija, tako? – Da, a vi ste ko? Predstavila sam se i devojka je brzo pozvala brata. Zagrlili smo se, malo razgovarali, i pitala sam: – A gde je mama? Brat je umorno spustio oči i ništa mi nije odgovorio. Prvo sam se čak i uplašila. – A ona više ovde ne živi, – odgovorila je Maša. Takav odgovor mi se nije baš svideo. – A gde je onda? – U studentskom domu. – U kom studentskom domu? Šta ti uopšte pričaš? Na ova pitanja sam se obratila bratu, ali je on ćutke spustio oči. – Andrija, možda ti da mi odgovoriš? Pitam te.
– Da, došla si ovde bez upozorenja, a sada nas nešto pitaš. Idi kod svoje majke i sve joj pitaj! – oštro mi je odgovorila Maša. Nisam se pozdravila i odmah sam otišla kod mame. Kada sam otvorila vrata, videla sam iscrpljenu i mršavu majku. Prvo nije mogla da veruje svojim očima, a zatim je jednostavno počela da plače. Posle emotivnog susreta, mama mi je ipak ispričala šta se zapravo desilo. Ispostavilo se da je Andrija doveo Mašu kući već kada je bila trudna. Snaha je odmah podelila sve obaveze: ona nosi dete, Andrija radi, a mama obavlja sve poslove u kući. To je nju mnogo nije uznemirilo, jer je pre Maše sve bilo isto.
Potom Maša je rodila, a dete je čuvala moja majka. Kada je moj nećak malo porastao, Maša je rekla da detetu treba više prostora i sopstvena soba. Zbog toga je Marija našla mami sobu u studentskom domu. Moja mama je prilično dobra žena, pa je odlučila da pristane. Jednostavno nisam mogla da verujem da moj brat tako mirno podnosi ovu odvratnu ponašanje svoje žene! Ja takav odnos ne bih trpela. Stan koji imamo sa bratom se smatra zajedničkim, pa sam odlučila da im ponudim da otkupe svoj deo.
Odmah sam sela u taksi i otišla kod njih. – Ovaj stan je napola moj, da li ćete otkupiti moj deo? – Pa ti si bezobrazna! Nema te ovde godinama, majci nisi pomagala, a sad još i pare tražiš! Gde ti je samilost? – Još jednom pitam, da li ćete otkupiti ili ću prodati nekome drugom? Odlučila sam da im dam malo vremena da razmisle i otišla kod mame u studentski dom. Uveče su došli kod nas, a Maša je rekla: – Ako od nas tražiš pare, onda ćeš sama da odgajaš našeg sina! Tada sam shvatila da im dete uopšte nije potrebno – i da su spremni da ga daju bilo kome.
Odlučila sam ništa ne prodavati i da svoj deo prenesem na brata, međutim oni su napisali odricanje od deteta. Tako smo sve to i uradili. Kasnije smo se brzo spakovali i ja sam uzela mamu i nećaka sa sobom, u inostranstvo. Posle nekoliko meseci nazvao nas je Andrija i rekao da ga je Maša napustila i otišla s nekim drugim. Jako je bio potresen i govorio je da je ostao potpuno sam. Odlučila sam da ga pozovem kod sebe, jer kako god, on je moj brat. Andrija je prodao stan i preselio se kod mene, kako bi provodio više vremena sa sinom. A kako biste vi postupili na mom mestu? Da li biste dali svoj deo stana?
