„Zovem se Svitlana i imam dvadeset devet godina. Moj muž je stariji od mene šest godina. Živimo zajedno već pet godina, duša u dušu. Živimo u dvosobnom stanu koji sam dobila od bake, ali smo naravno napravili lep remont.
Nedavno smo kupili automobil, sve smo sami, vlastitim naporima. Pošto oboje dobro zarađujemo, odlučili smo da napravimo bebu. Smatrali smo da smo spremni, jer imamo sve i moj uzrast već pritiska. Brzo sam ostala trudna, ali o tome nismo nikome govorili do četvrtog meseca.
Zatim smo prvo obavestili moje roditelje. I bili su jako srećni zbog nas. Onda smo ispričali roditeljima mog muža. I kada su oni saznali, reakcija je bila nezaboravna. Kao odgovor na dobru vest o trudnoći, moja svekrva je rekla: – Kako to misliš da rađaš? Pa mi smo imali druge planove! Mi smo štedeli za vikendicu! Imala je pravu histeriju. Vrištala je na mene i nazivala me heroistkinjom. Naime, moja svekrva ceo život sanja o vikendici.“
Ali ona ne želi samo malu kućicu sa zemljištem, već ogromnu dvokatnicu, sa svim pogodnostima, da se tamo može živeti tokom cele godine. A za to su potrebni veliki novci, kojih oni nemaju. Roditelji njenog muža već dvadeset godina štede za nju, ali nikako da skupe potrebnu sumu. Ali pre tri godine svekrva je odlučila da promeni pristup ovom pitanju i uključi celu porodicu u ovaj cilj.
Pozvala je nas, mene i muža, i mlađeg brata mog muža, da dođemo na gostovanje i saopštila nam ovu divnu vest. Obrazložila je to time da će ova vikendica ostati nama u nasledstvo, pa smo obavezni da im pomognemo. Meni se to nije baš dopalo, ali sam ćutala. Moj muž me smirio. Rekao je da neće uzimati novac iz našeg porodičnog budžeta. Prošle su tri godine.
Moj muž svakog meseca šalje roditeljima deset hiljada karbovanaca. Namerno je našao dodatni posao da im pomogne. Čini mi se da bi za toliko godina mogli da skupe novac za vikendicu. Ali svekrvi nikako da dovoljno nedostaje. Šta će biti dalje, ni ne znam. Meni je sada najvažnije: nositi i roditi zdravu bebu, ništa drugo mi nije potrebno.
