Imam jednog sina, Maksima. Skoro da sam živela za njega.
Kada je Maksim upisao fakultet, otišla sam u Ameriku na nekoliko godina. Mislila sam malo da radim, nešto da zaradim, sanjala sam da mu kupim lepo auto i stan.
Sve je išlo dobro — Maksim je studirao, ja sam radila. Svaki dan smo se čuli.
I onda mi je jednog dana u razgovoru rekao da želi da se oženi. Nisam baš bila oduševljena tom vešću, jer smatram da je sa 22 godine prerano za brak.
Ali to nije bilo ono najgore. Sin mi je rekao da je njegova izabranica sedam godina starija od njega, i još ima dete.
Odmah sam rekla da sam protiv. Ali Maksim mi je odgovorio da je sada odrastao i da može samostalno da donosi važne životne odluke.
— A šta ti znaš sam? Još ni dinara nisi zaradio, ni pare kući doneo! Misliš da ću ja da vas izdržavam?
— E pa mogu! I neću da uzimam tvoje pare za svoju porodicu!
Već sam se zaposlio. Posao je na daljinu, neće smetati učenju, a i ostalo je još samo nekoliko meseci do kraja studija.
„Bože, pa izgleda da mu više i nisam mnogo potrebna… Pametan je dečko: razume se u računare, zna dva strana jezika, uvek će zaraditi za hleb i malo ulja“, pomislila sam.
— Mama, ma hajde! — Natalija je divna. Pametna je, lepa, odlična domaćica. Sigurno će ti se svideti, videćeš! A Artem je divan dečak, neverovatno bistar. Pa nije imala sreće s prvim mužem. A ja ću je učiniti srećnom.
— Nju ćeš učiniti srećnom, a mene — nesrećnom…
— Opet ti po svom…
— Sine, a možda bi ipak mogli da živite zajedno malo pre nego što se venčate? Zašto žuriti?
Danas mnogi tako žive, pa onda odluče šta će dalje.
— Da si imala ćerku, da li bi njoj dala takav savet? Znaš, mama, u vanbračnim zajednicama žive muškarci koji ne žele da preuzmu odgovornost.
— Pa da, zgodno im je: ne sviđa ti se — pokupiš stvari i odeš. A ovako — razvod, tužbe, podela imovine… Nisam očekivao da ćeš ti ovako da gledaš na sve to…
Mi smo uvek bili prijatelji. Zar nisi ti govorila da muškarac treba da bude odgovoran ne samo za sebe, već i za svoju ženu?
— Znaš o čemu sam sanjao sve ove godine, otkako si se ti razvela od oca? Da ćeš upoznati brižnog čoveka koji će rešiti sve tvoje probleme. Ili barem da ih podeli s tobom, dok sam ja još bio dete.
— Ali to se nije desilo. I ti si morala da odeš u inostranstvo, da bi nam obezbedila budućnost.
Za sve to ti mnogo dugujem.
Bez mnogo razmišljanja, spakovala sam stvari i doletela kući — da spasim sina. Takva snajka mi nikako nije odgovarala.
Kad sam stigla, nisam znala šta da radim s tim.
Posavetovala sam se s prijateljicama — njihova mišljenja su se razlikovala. Marija mi je saosećala i predložila da razgovaram sa tom Natalijom, kao žena sa ženom.
S Anom je bilo komplikovanije: ona je sama bila u vezi s muškarcem pet godina mlađim od sebe.
Nisam ništa smislila, pa sam odlučila da poslušam Marijin savet i da odem “u goste”.
Skupila sam hrabrost i krenula da ih upoznam.
— Dobar dan, Natalija. Ja sam Maksimova mama.
— Dobar dan, pretpostavila sam. Izvolite, uđite.
U hodnik je dotrčao dečak.
Svetla kosa i krupne kestenjaste oči sa nestašnim iskrama, otvoren i iskren osmeh… Kako samo liči na Maksima kad je bio mali!
— Zdravo! Kako se zoveš?
— Zdravo! Ja sam Artem.
Dečak me je radoznalo posmatrao. Pružila sam mu autić.
Radost mu je preplavila lice.
— O ovakvom sam dugo sanjao! Kako ste pogodili? Vi ste čarobnica, jel da? Mama je rekla da su oni skupi!
Mama, vidi, vrata se otvaraju, i hauba, i gepek!
Znate li kako sam provela naredna dva sata?
Puzala sam zajedno sa Artemom po podu i igrala se autićima.
Onda smo ih vozili po sofi i gledali kako se točkovi okreću.
Zaljubila sam se! Potpuno i nepovratno.
Artemko je zauzeo posebno mesto u mom srcu zauvek.
I osećala sam da je to obostrano.
Pored Artema, osećala sam se mladom kao i njegova mama Natalija.
A ona… stvarno je lepotica. I veoma draga i inteligentna devojka.
Ne mogu je nazvati ženom — toliko je nežna i krhka.
Postalo mi je sramota što sam došla u kuću te mlade žene sa zamerkama. I još s namerom da posvađam nju i sina.
— Eto, upoznasmo se — rekla sam na rastanku. Sve unapred pripremljene rečenice nestale su iz glave.
— A hoćete li opet doći kod nas? Dođite, vi ste lepi!
Još vam nisam sve svoje igračke pokazao!
— Naravno da ću doći. A i vi dođite kod mene u goste, i ti i mama. Obavezno dođite!
Uskoro ću dobiti unuku.
Artem se jako brine da mama i tata Maksim neće više voleti njega kad se rodi sestrica.
— Bako, ti ćeš mene voleti jako-jako, ja znam! — izjavio mi je Artem.
Od tih reči duša mi se ispunila toplinom.
Dobro je što nisam napravila grešku i uništila sinu život.
Za sreću u porodičnom životu nisu važne ni godine, ni status.
Neopisivo sam srećna što su moja deca srećna.
