Kako god da pričam s mamom poslednjih meseci, osećam se krivom, raspoloženje mi potpuno nestane. Poslednjih šest meseci ona moli da je dovedem kod nas, u glavni grad. Plače, žali se da joj je penzija mala, da smo daleko od nje, da je sama, a u poslednje vreme se oseća loše. Ja joj kažem: “Mama, pa dobro razmisli, gde da te dovedem?” I sama lutam po tuđim kutovima, ponekad nedeljama jedem samo hleb i žvaćem za zrak”. Posle razvoda, ona živi sa desetogodišnjom ćerkom Marinkom u iznajmljenom jednosobnom stanu, radi kao administrator u malom sportskom klubu pored zgrade, dobija veoma malu alimentaciju koju je bivši muž nedavno još smanjio zbog toga što je dobio dete u novom braku.
– Blago rečeno, ne živimo u luksuzu, već štedimo na svemu, čak i na hrani – priča Zoryana o svom životu. – Dobro je što ja i ćerka ne jedemo puno. Moja prijateljica ima sina tinejdžera, gledala sam koliko on jede, devojka mu sprema kao odraslom muškarcu. Meso, voće i bobičasto voće Zoryana kupuje samo za svoju ćerku, pokušava da nosi stvari pažljivo, pazi na akcije i rasprodaje – uglavnom živi kao mnogo običnih, skromnih i štedljivih ljudi. Najvažnije je da se osećaš dobro i da ne gubiš nadu – smatra ona. Ako se samo na trenutak pokolebaš, počneš da sumnjaš ili da se sažaljevaš – zadržaćeš se na dnu, i to na način da možda nikada ne izađeš iz toga.
Majka Zorjane, Katerina Grigorjevna, živi u malom selu daleko od grada. – Ima 62 godine, po merilima glavnog grada to je još uvek sasvim mlada žena, ali samo pokušaj da joj to kažeš! – uzdiše Zorjana. – Za nju je ta uvreda veoma velika. Kako to “nije stara”? Ima imidž starije i nesrećne osobe, naročito u poslednjim godinama. Zove me u avgustu, kažem joj: “Mama, nešto loše se osećam, ne mogu da pričam.” A ona – o, šta ti imaš, meni je sada tako loše da je teško i reč reći. I sin mi je, jer sam još uvek mlada, sve sam ti svoj život posvetila. Katerina Grigorjevna već dugo nije zaposlena. Nema nekih posebnih hobija, prijateljica ima vrlo malo na selu, ljudi ne žele da se druže s njom, dosadno im je da slušaju njene žalbe na život. Dane provodi gledajući televizijske emisije i serije. Sve je loše, a biće još gore.
— Da imam ovde vlastiti trosoban stan, još bih dobro razmislila da li da dovedem mamu kod sebe — uzdiše Zorjana. — Ona je vrlo kompleksna osoba i nikada neće biti lako s njom, to je sigurno. Tamo na selu ima prilično staru kuću. Mama predlaže da je proda, ali Zorjana ne želi ni da čuje o tome. Za novac od prodaje te kuće nećeš kupiti ništa u glavnom gradu. Pored toga, svi su oni sada prijavljeni u toj kući. Ako ne bude stana, svi će biti bez krova nad glavom. — Pa možeš se, u krajnjem slučaju, vratiti tamo! – razmišlja Zorjana. – Ne, kuću na selu ne smem da prodam. Ni da iznajmim maminu kuću da bih iznajmila nešto za nju u glavnom gradu, ne bi bilo moguće, jer niko neće platiti više od hiljadu grivna za tu kuću.
-Mama, pa dobro, ti sama dobro razmisli – kuda ćeš kod mene da dođeš? – objašnjava Zorjana. – Nemamo uopšte mesta, ovaj jednosoban stan je jako mali, razumeš? Dvosoban sada ne mogu da priuštim, pogotovo u našem naselju. A ne možemo da menjamo naselje – ćerka ide ovde u školu.
-Pa ja ću i u kuhinji da živim! – ubeđuje mama. – Stavite mi kauč. Ili ležaj. Ali stanovanje nije celokupan problem. Mami je potrebna briga, ishrana. Penzija, kaže, nije dovoljna, ali u prestonici sigurno neće biti dovoljna.
Zorjana trenutno ne može da prihvati svoju mamu.
-Pa reci joj jasno: “Mama, nemoj da smišljaš, sedi kod sebe!” – savetuje prijateljica. – Nema šta da radi ovde, samo će praviti probleme. Imaš li ih malo? Ima 62 godine, do starosti još barem dvadeset. Pa joj to i reci. Trebaš da podigneš ćerku, da je obrazuješ, svi resursi sada treba da budu usmereni na to. I odmah prekinite sa žalbama preko telefona: “O, nešto je zagorelo na stolu, žurim, ćao!” – i to je to.
Kako mislite, dobra ćerka treba da smisli nešto i uzme majku kod sebe u ovoj situaciji? Zorjana ponekad ne spava celu noć posle razgovora sa majkom, plače i ne zna kako da postupi.
