Desilo se da sam u adolescenciji ozbiljno oboleo i nakon toga su lekari rekli da više neću moći da imam decu, osim ako ne adoptriram. Tada sam još bio dete, mnogo toga nisam razumeo, a mama je sedela i plakala. Kasnije sam počeo da se viđam sa devojkama.
Uvek sam im iskreno govorio da imam zdravstvenih problema. Neki to nisu smatrali problemom, ali bilo je i onih koji su me ostavljali. Desilo se da sam se do ušiju zaljubio u jednu devojku. Počeli smo da se viđamo, potom sam joj zaprosio.
Nisam hteo da joj kažem da nikada nećemo moći da imamo decu: bojao sam se da je ne izgubim, nisam mogao da zamislim svoj život bez nje. Ne znam kako se desilo, ali odmah nakon venčanja, supruga mi je saopštila da čeka bebu. “Venčali smo se pre nekoliko meseci, a ona mi je već stavila roge”, pomislio sam i smislio plan za osvetu.
Odlučio sam da do porođaja ne kažem ništa o svom zdravlju, da ćutim o prevari, a kada ona rodi, da je ponosno i bez sažaljenja napustim. Prijatelji su me ubeđivali, govorili da će dete patiti, da ono nije krivo zbog toga što majka vara.
A šta će biti ako se supruga odluči da se odrekne deteta? Ali bio sam povređen i slomljen, odlučio sam da idem do kraja. I tako, naša ćerka je rođena. Otišao sam u porodilište da ostavim suprugu i kažem joj sve što mislim o njoj. Supruga je sedela na krevetu i ljuljala na rukama anđelčića.
Ćerka je bila toliko prelepa da sam izgubio reči, uzeo je u naručje, poljubio male prstiće, dok je ona sladko spavala. Nisam mogao da se odrekem ćerke, iako je bila od nekog drugog. Tada je majka odmah uradila test očinstva, a rezultat je bio 99,9%. Desavaju se čuda.
