Ja sam razredni starešina 9. razreda. Neću pominjati ime škole, samo želim da ispričam svoju malu priču koja mi je vratila veru u dobro.
Pre mesec dana sam primetio da za vreme velike pauze (20 minuta) polovina mog razreda napušta školu i negde ide. Vraćaju se skoro tačno na zvono. ‘Idu da puše!’, pomislio sam. Među njima su uglavnom bili dečaci, pa nisam sumnjao u svoju pretpostavku.
Međutim – čudna stvar – po povratku uopšte se nije osećao miris duvana. Postalo mi je zanimljivo kuda nestaju ‘moji’ đaci, pa sam odlučio da ih neprimetno pratim. Kakvo je bilo moje iznenađenje kada sam otkrio da oni prilaze nekom meni nepoznatom starijem čoveku, pažljivo ga smeste na klupu pored škole i hrane ga onim što su sami doneli.
Neko mu sipa topli čaj iz termosa, neko vadi posudu sa pire krompirom i ćuftama. Ispostavilo se da je to beskućnik o kome su moji dečaci odlučili da brinu!
Oni ga spašavaju od gladi, trošeći sav svoj džeparac na njega. Ja sam muškarac, ali sam zaplakao gledajući ih. Istog dana sam otišao kod direktorke naše škole i ubedio je da tog čoveka zaposli kao čuvara.
Tako je, zahvaljujući brižnosti mojih dečaka, beskućnik dobio ne samo posao, već i krov nad glavom. Ponosan sam na ‘svoju’ decu.
