Mi sa mužem smo rođeni i živimo u selu. Naša jedina ćerka nikada nije volela seoski život i, nakon što je završila maturu, otišla je u grad. Tamo je upisala građevinski tehnikum, ali je učila vrlo loše. Profesori su se žalili na izostanke, do kraja školske godine imala je dosta nedovoljnih ocena. Samo upornost oca mogla je da smiri našu problematičnu ćerku i natera je da završi školu. Iako sam mislila da će je isključiti. Nakon završetka škole, nije se vratila kući, odlučila je da zauvek ostane u gradu. Iznajmila je mali stan sa sličnim devojkama koje su došle u grad, a na poslu nije ostajala dugo. Da li su je otpustili, ili je sama odlazila – ali za godinu dana je promenila četiri posla.
Na jednom od tih poslova upoznala je dečka, počeli su da žive zajedno. Možda će joj se sve to izbrisati iz glave, iako mi izabranik nije bio po volji. Jednom smo otišli da posetimo ćerku, jer nam dugo nije zvala, nije dolazila. Gledamo, a ćerka je trudna, a nama ni reči o tome. A najgore je bilo što je njen partner nestao, otišao je kad je saznao da ona očekuje bebu. Mi sa mužem nismo znali šta prvo da radimo: da kritikujemo nesposobnog momka, da kritikujemo ćerku, ili da kupujemo sve što je potrebno za buduće unuke. Čak i kada je rodila, nije želela da dođe kod nas. Ona jednostavno ne voli život na selu i to je to. Naravno, pomagali smo joj sa novcem, hranom i često smo obilazili unuka.
U stanu smo ponekad sreli nepoznate muškarce, to me nerviralo i, kako se ispostavilo, nije bilo uzalud. Jednog dana ćerka mi je saopštila da je ponovo trudna, da je već kasno za bilo šta, moraće da rodi. Tu nisam izdržala i počela da pravim skandal, podsećajući je da nema posao, da živi sa detetom na naš račun i pomoć, a sada će još jedan problem doći na glavu. Samo je plakala, pričala da ne zna od koga je dete, jer nije imala samo jednog muškarca. Šta da radim, tako smo dobili drugog unuka. Treću trudnoću je pažljivo skrivala, tražila je da joj uzmemo bebu na mesec dana, navodno mora da ide na zaradu. Mesec dana je postao nekoliko meseci, nikako nije dolazila po dete, stalno je nalazila izgovore.
Kada je prošlo pola godine, nismo izdržali, dečaci su tražili da idu kod mame, plakala su, tugovala. To je bilo neizdrživo, srce mi se lomilo. Uzela sam decu i otišli smo kod ćerke. Zatekli smo je ispred ulaza sa dečjim kolicima, u kojima je spavao naš treći unuk! I ponovo nesvesno! Plakala je, pričala da joj je muž obećao brak, ali je otišao. Tu su moji živci popustili, napravila sam obrt – ćerku, unuke, sve sam ih odvezla na selo. Godinu dana smo živeli zajedno, novca nije bilo dovoljno, ali srećom, imalo je povrća i domaće stočarstvo, bilo je šta da se jede. Videla sam da ćerki se ne sviđa život na selu, povremeno je odlazila u grad, da se sreće sa prijateljicama.
Posle je počela da se zadržava u gradu nekoliko dana, dok jednog dana nije ostala napolju. Nije uvek želela da uzme telefon, nismo znali novu adresu, pa su sva tri dečaka ostala da žive kod nas. I najvažnije – nije slala novac za sinove, a naši skromni prihodi sa mužem nisu bili dovoljni za tri mala deteta. Kupili smo kravu, a muž je svako jutro išao na pijacu da prodaje mleko, sir, kako bi zaradio nešto više. Ali za decu je išlo mnogo novca na higijenske potrepštine, hranu, odeću, borili smo se kao riba na ledu, samo da unuci ne trpe.
Jednom su mi se javili iz socijalne službe, tragali su za ćerkom i decom, jer su oni na njihovom spisku. Ispostavilo se da su bili registrovani. Ja sam ih obavestila da svi žive kod nas i da je sve u redu. Obesili su se da će doći, da provere uslove za decu. Sa strahom sam čekala njihov dolazak, jer koliko god mi bilo teško da izdržavam decu, svoju rođenu krv neću dati nikome. Nedavno je došla komšinica i pričala mi kako su iz porodilišta iznosili snaju sa novorođenčetom. I iznenada se zbunila, rekla: „U porodilištu smo sreli tvoju ćerku, ona je nedavno rodila dečaka, ležale su zajedno u istoj postelji sa mojom snajom.“
Kao da me udarila gromom po glavi. Kako je opet rodila, a nama ni reči? Ruke su mi pale, žao mi je mališana. Već predviđam dalji tok događaja: ćerka će nam dati na odgoj četvrto dete, a ona će pobegli. Možda čak i ponovo rađa. Nema ona savesti, kao ni majčinskog instinkta, brine samo o svom zadovoljstvu. A mi sa mužem verovatno nećemo moći da izdržimo četvrtog unuka. Bojim se da imam zdravstvenih problema – dovele su me do toga njene gluposti.
