– Inna, zašto ne želiš da zadržiš ovo dete?
– Njegov otac me je izdao, Irina Jurijevna, potpuno sam, šta mogu da dam bebi ako nemam gde da živim i nemam šta da jedem…
– Imam 40 godina i nekada sam govorila isto, a sada je sve dobro, samo što više nikada neću imati decu…
Pre 20 godina, mlada Ira je došla u glavni grad da upiše medicinski fakultet, odlučila je da ide stopama svojih roditelja, majka joj je bila uzor, lečila je ljude, bila je nezamenjiva u svojoj poliklinici, svi su je voleli, od pacijenata do šefice.
Otac Irine je bio hirurg i kada je saznao da ćerka planira da upiše medicinski, samo ju je podržao. Roditelji devojke su preminuli kada je ona bila na trećoj godini: besmisleni incident je odneo živote najmilijih… A mesec dana kasnije, Ira je ostala bez svog voljenog, kada je saznao da ona čeka bebu. Izgubivši najbliže ljude, nije imala ni pomisli o bebi, trebalo je da završi fakultet, sada nije imala od koga da čeka pomoć.
Posle 10 godina, Irina Jurijevna – mlada i uspešna lekarka, napokon je zaljubila, muž se zvao Anatolij, upoznali su se na odmoru, a zatim su saznali da žive u istom gradu i gotovo susedni stanovi.
Zakružljao divni roman. – Iročko, ti si najbolje što mi se ikada desilo u životu, – jednom je priznao muž – oženi me! Žena je sa radošću pristala. Održali su venčanje, počeo je bračni život, sve je bilo onako kako je Irina to nekada zamišljala: dobro plaćen posao za oboje, kuća puna života, voljen i brižan muž, samo što nisu imali decu. Krivac za to bio je onaj postupak koji je Irina učinila davno, još u studentskim danima. – Ir, stigli su rezultati tvoje pretrage nakon sprovedenog lečenja… Decu, najverovatnije, nećeš moći da rodiš, ali fiziološke mogućnosti su ostale.
Žena je sela i zaplakala. – Ira, moraš da nastaviš, čuješ me, – govorila je šefica, ali njen glas je zvučao kao iz magle. – Više ne mogu, dosta je, nemam snage, umorili smo se od tih beskrajnih analiza, pregleda, ako nije dato, znači tako mora biti. – Besmisleno je da odustaješ, još si mlada, daj ovako: uzmi odmor, idi sa Anatolijem na odmor, a tamo ćeš videti… Tako je Irina i odlučila, ali je otišla sama, muž je odložio put zbog hitnih poslova pred polazak… Vratila se nakon dva tjedna u tmurni, kišni novembar.
Irinu je dočekala prazna kuća i poruka od muža, u kojoj joj je saopštio da je otišao kod druge. “Želim ti sreću, razvod ću podneti sama” – napisala je u SMS-u, zatvorila oči i zaplakala. Posao joj je pomogao da zaboravi, kraj novembra je bio posebno bogat novorođenčadima, Irina je radila sa svojim pacijentkinjama i tek povremeno pustila suze, obično je to bilo tokom vikenda, koje je sada provodila potpuno sama. Inna je došla na pregled početkom decembra, mlada dvadesetogodišnja devojka je plakala sedeći u njenoj kancelariji, i uprkos prilično velikom terminu trudnoće, želela je da se oslobodi bebe…
Jak že vona nahadala Irini jej samu, tu mladen’ku studentku vuzu, yakby vona znala, do čogo vse privede… – Poslušaj mene, Inno, pogovori so svoji chlopcem še raz, na tvojem terminu štoś robyti nemozhlyvo. – Harazd… ja sprobuju, – ticho skazala divčyna i vyjshla z kabinetu. Nastupnoho rannya Ira zistykhnułas’ z Innoyu biľa vkhodu do polohovogo budynku, biľa yiyi nih stoyala velyka dorozhnja sumka.
– Dopomozhit’, bud’ laska, meni nikudy yty, Artem virnav mene. Shcho zh, ydemo do mene, ja tochno odna, razom nam bude kudi veselishe. Z poyavoyu Inny v sporozhnilomu budynku stalo teplishe ta zatyšneše, za sim’ misiatsiv u divčyny narodylasja dochka Julija. Irina blykutno na očakh rozkvitla, teper vona perestala boyatysya samotnosti, shchovechora pospikhala dodomu, adzhe tam yiyi z neterpinnjam čekaly dvi už taki ridni lyudy. Potim Inna vyšla zamizh i narodyla shche dvokh syniv, ale do lyts’ tsikh žinok perepletini už nikoly ne rozhodylysya.
