Mlada devojka iz butika ženskog donjeg veša je ostala zabezeknuta kada je u odeljenje ušla bakica sa belom maramom na glavi i staromodnim cegerom u ruci.
— Hej, gospođo, da niste možda pogrešile odeljenje? Tamo dalje niz hodnik ima ono što vam treba, i to po nižim cenama. Ili možda kupujete poklon za nekoga? Jer ovde je stvarno skupo — pokušavala je da objasni devojka.
Ali baka je podigla obrvu i krenula među rafove. Dvadesetak minuta je birala, razmišljala, i na kraju donela komplet u jarko crvenoj boji.
— Ovaj mi upakuj… i zatvori usta. Da, za sebe sam birala — rekla je podrugljivo. — Gledam, slina ti već curi od radoznalosti — i, plativši, izašla iz butika.
Prodavačica nije izdržala i potrčala da vidi kuda ta čudna žena ide dalje. I videla je kako ulazi u odeljenje sa skupocenom garderobom.
Ona odmahnu glavom: neka čudakinja. Njoj je vreme da se sprema za onaj svet, a ona kupuje garderobu.
U tom trenutku, devojka iz ekskluzivnog odeljenja sa zaprepašćenjem je nosila haljine u kabinu punim rukama. Baka je izašla u tirkiznoj koktel haljini i naredila:
— Upakujte — i tiho se smeškajući, pošla ka frizerskom salonu.
Mladić koji je lenjo žvakao žvaku dosađivao se kraj svog mesta. Baka je ušla, procenila situaciju i prišla pravo njemu.
— Momče, napravi baki lepu frizuru — i skinula maramu.
On sumnjičavo pogleda u retke sede pramenove i izreče presudu:
— Ovde radimo samo kratko šišanje i farbanje.
Ona se udobno smestila i rekla:
— Pa, počni.
U selo se vraćala poslednjim autobusom. Noge su je bolele, glava takođe. Ali pogled na brendirane kese grejao joj je dušu. Kao da je sve kupila što je trebalo. Ivan će biti zadovoljan. Nije joj bilo žao ni novca koji je godinama štedela. To nije bilo za nju, već za njenog pokojnog muža.
Kod kuće je brzo popila čaj i rasporedila stvari. Još jednom ih je sa uživanjem pogledala i stavila u ormar.
Ujutru joj je došla komšinica i bliska prijateljica Oksana.
— Gde si ti juče bila? Deset puta sam dolazila, katanac je visio.
Galina je odgovorila:
— Išla sam u grad da kupim pogrebnu odeću.
Oksana se začudila:
— Pa ti si još pre deset godina spakovala zavežljaj!
Galina je sela i rekla:
— Spakovati jesam. Ali preksinoć sam odlučila da proverim da li je sve u redu. Da li nije moljac pojeo, da miševi nisu grickali. Proverila sam – sve je bilo kako treba.
A te noći sanjam mog Ivana. Mršti se i gunđa: ‘Za života si mi dosadila tim tvojim pamučnim gaćama i tamnim haljinama. Hoću da mi dođeš lepa, sređena!’
I tako sam otišla u grad. Čak sam i frizuru napravila, vidi — i skinula je maramu.
Oksana zapanjeno reče:
— Prava manekenka. Stvarno ti lepo stoji. Kao da si dvadeset godina mlađa!
— Pa daj da vidim i odeću, baš me zanima.
Kad je videla čipkasti veš, haljinu i sandale u istoj boji, još više je zanemela.
— E, Galina, svaka ti čast. Zamisli samo kako će te ogovarati!
Galja odmahnu rukom:
— Ma neka ih, baš me briga. Ionako mi neće biti važno.
Oksana predloži:
— Ajde da nazdravimo tvojom rakijom za nove stvari. Iako je povod tužan.
Galja opet odmahnu rukom:
— Ajde, može.
Sat vremena kasnije, Galina je bila obučena u novu odeću i vrtela se ispred ogledala.
— Pa, šta kažeš?
— I ja hoću da se podmladim — odgovori Oksana.
Galina je brzo dodala:
— Ja sam to kupila za stvar, a ne da po selu šetam.
Oksana je okrenu ka ogledalu:
— Ti nisi normalna. U takvom izdanju na onaj svet da ideš?! Pa mi smo još mlade i lepe!
Dva dana kasnije, selom su išle dve žene kao iz časopisa. Obe u širokim šeširima i tamnim naočarima. Bile su zadovoljne, ceo dan su šetale po parku i sedele u kafiću, gde su im prišla dvojica vremešnih muškaraca.
Upoznali su se, čak su podelili flašicu penušavog vina u čast poznanstva. I dogovorili da se vide sledeće nedelje.
Te noći Galina je opet sanjala Ivana. Bio je zadovoljan i smeškao se. Počela je da mu se izvinjava za sve. Za to što nije ispunila njegov zavet i što se usudila da upozna drugog čoveka.
On joj je rekao samo jednu rečenicu:
— Pa rekao sam ti da mi tvoje pamučne gaće nikad nisu bile po volji.
I nestao.
