Lada je poljubila Igora u obraz:
— Sećaj se, obećao si mi!
— Sećam se, sećam se, — Igor je obuhvatio krhku figuru devojke. — Dobro, dobro, idem. Inače ću opet ostati.
Vrata su se zatvorila, a Igor, ne čekajući lift, potrčao je niz stepenice. Tokom celog puta razmišljao je u glavi o varijantama za poslednju reč koju će reći ženi.
— Može to. Postala si domaćica. Pogledaj se. Frizura ti je tako-tako, uvek si u starom bade-mantilu, uvek nezadovoljna, uvek u kućnim poslovima. Mi nigde ne idemo. Čak si prestala da čitaš knjige. Ceo tvoj svet su serije. Dosadilo mi je da živim ovako, ne želim da padam na tvoj nivo, — ponavljao je Igor svoju tiradu.
— Pa šta? Iskreno, sve mi je dosadilo. A tu su još i rođaci tvoje žene, koji dolaze svaki vikend sa sela.
Nijedni vikend nisu prošli, a da nije bilo nekog u gostima. A evo Lada, ona nema nikakve rođake. I dočekuje me sa osmehom, a ne sa problemima kao žena, — razmišljao je Igor.
Zatim je malo pomislio i odlučio:
— Ne, ovako ne treba da pričam sa ženom. Reći ću joj da sam zaljubio u drugu i neću biti previše nežan. Zbog toga ću otići. Ne želim da delim stan, neka žive s decom. Tako je i s decom. Njima ću morati da objasnim. Sin je već veliki, šesnaest godina. Njega zanima samo računar. A Tanjuska… Kćerku Igor je voleo nežno, ona je jedina kojoj nije želeo da nanese neprijatnosti.
Jednog dana moraće joj objasniti. Ona će, naravno, odrasti i shvatiti oca, ali sada… Od sećanja na svoju ćerku, Igor je osetio nežnost. Setio se kako ju je doneo iz porodilišta, kako je smešno stiskala čelo i cmokala usnama. Kako je odveo u prvi razred. A potom su u parku jeli sladoled. Sada ima deset godina, a ona je i dalje njegova mala devojčica.
Igor je ušao u stan, nije se obuo. Sada će sve reći ženi i otići, ne čekajući svađu. Na njegovo iznenađenje, u stanu je bilo tiho. Ćerka nije istrčala da dočeka oca, što je i dobro.
Nije sada bio sklon razgovoru s njom. Pogledao je u sobu sina, nije sedeo pored računara. Prošao je do kuhinje. Na stolici je sedela žena, okrenuta leđima prema vratima, njena ramena su se trzala. Sin je stajao pored nje, grlio je. Prva pomisao koju je Igor imao bila je: neko je već rekao, sada se svađe ne mogu izbeći. Sin je podigao glavu:
— Mama, tata je došao.
— Gde si bio? Zvao te celo popodne. Uvek, kad te trebam, ne možeš da se nađeš, — rekla je žena, pa počela da plače.
Igor je klimnuo glavom prema sinu, pitajući šta se desilo?
— Tanja, naša Tanja, — prostenjala je žena. Igor je pobleo:
— Šta, šta se desilo?
— Tanja je prelazila ulicu. I… desilo se nešto… ali sve bi trebalo da bude dobro, — rekao je sin.
Igor je prišao ženi, zagrlio je:
— Izvini, izvini. Isključio sam telefon na poslu i zaboravio da ga uključim. Hajde da sednemo na sofu, kapnuću ti kapi. Kako se to desilo?
— Ne, ne. Sada ne pričaj. Smiri se.
Sutra ćemo ići ujutro kod nje. Biće dobro. Obavezno.
Sedili su u zagrljaju na sofi. Žena se smirila i zaspala. Igor je pomislio:
— Kakva Lada? Ovdje je moja porodica. I žena je moja, i deca su moja. A sa Tanjom će sve biti dobro, sigurno će biti…
Telefon Igora je zvonio sa porukama. Izbrisao je poruke i blokirao broj Ladu…
