Moje detinjstvo moglo je da bude zavidno. Bio sam jedini sin voljenih roditelja koji u meni nisu “čuli dušu”. A i, pored toga, oni su bili veoma imućni ljudi, pa nikada ništa nisam tražio, kao ni njihovi rođaci koji su stalno radosno tražili novac od njih, a roditelji nikada nisu ni pomislili da odbiju. Naravno, pomagali su im ne malim sumama, pa je to često udaralo na našu finansijsku situaciju.
Imao sam 14 godina kada sam otišao u dom i ostao sam sa svim problemima. Moji roditelji su poginuli u saobraćajnoj nesreći, i odmah su svi naši rođaci jednostavno nestali. Mislio sam da će sigurno brinuti o meni, ali to se nije desilo. Početno sam još imao nadu i zvao sam rođake iz doma, ali čim su čuli ko zove, odmah su imali neke hitne poslove. Ispričaću iskreno da je vreme u domu za mene bilo pravo pakao.
Nisam mogao da se naviknem na to da mojih roditelja više nema, a još i nova situacija i potpuna usamljenost. Ali, srećom, nije mi trebalo dugo da budem tamo jer me odatle uzela naša komšinica, prijateljica moje mame. Imali su i oni ćerku od desetak godina, i oni su prilično dugo sredili papire jer, u stvari, oni mi nisu bili niko, s rodbinom bi bilo brže. Moja mama im je nekada pomogla i sada su odlučili da žele da joj uzvrate. Brzo su se sprijateljili sa komšinicom, pa kad je moja dobra mama saznala da imaju problema sa novcem, našla je dobro plaćen posao sa dobrim uslovima za njenog muža.
Vratila sam se skoro svom domu, bilo mi je bolje, ali sam shvatila da to neće biti isto jer je moja nova porodica siromašnija, i oni neće moći da plaćaju moj skupi privatni licej. Međutim, rekli su mi da ni ne pokušavam da razmišljam o tome, da ću završiti upravo ovu školu. Bilo mi je veoma neprijatno jer sam video koliko su naporno radili i pokušavali da me obrazuju i daju mi sve najbolje, kao i svojoj ćerki. Dugo sam pokušavao da ih ubedim da mogu da učim i u običnoj školi, ali nisu želeli ni da čuju. Rekli su da oni bolje znaju šta mi treba, nikada im nisam nagovestio da mi treba nešto novo, ali su mi sve kupovali kao svojoj rođenoj deci.
Da bih im na neki način uzvratio, pomagao sam njihovoj ćerki sa učenjem, dovodio je iz škole, često sam čistio kuću i prao sudove i radio sve što su me molili. Upravo zahvaljujući usvojenim roditeljima, u svojih 23 godine imam svoj prestižni posao, zahvaljujući kojem imam značajan prihod. Kao poklon sam im kupio novi auto i vikendicu, ali to nije sve; i dalje im pomažem jer shvatam da su potrošili mnogo više na mene, naravno, ne samo novac. Moja mlađa sestra je završila istu privatnu školu kao i ja, a živim u stanu svojih roditelja, pored usvojenih roditelja.
Tako su strani ljudi za mene postali najbliži, a rođaci se nisu setili mene dok nisam počeo da zarađujem novac. Zvali su i dolazili kod mene ili direktno tražili pomoć. Ali sada mi se ne želi imati ništa sa njima: napustili su me i nisu se setili kad mi je bila potrebna podrška, a sada su mi postali suvišni. Srećan sam što su baš oni postali moji novi roditelji, jer su mi pomogli da postanem bolji, i njima sam dužan ne manje nego svojim biološkim roditeljima za to što sam postao. Volim ih i želim da nađu nove i nove razloge da budu ponosni na mene, a ja ću učiniti sve što je moguće da to postignem!
