Imam jednu jedinu ćerku. Danas je već studentkinja prve godine. Veoma je marljiva i ponosna sam na nju. I dalje se sećam roditeljskog sastanka od pre dve godine, kada je prešla u 11. razred. Mislim da je tada profesorka fizike mnogim roditeljima ‘otvorila oči’, i do danas se držim njenih saveta. To je bio prvi put da nisam zažalila što sam otišla na roditeljski.
Danas su odnosi roditelja sa nastavnicima i školom sve napetiji. Obe strane optužuju jedna drugu za sve probleme i ne mogu da postignu kompromis. Moja ćerka se uvek trudila, nikada nije imala problema sa ponašanjem niti ozbiljnih konflikata s vršnjacima, pa da budem iskrena – nisam videla smisao da idem na roditeljske sastanke. Tamo sam uvek sedela i dosađivala se, slušajući pohvale ili ‘opomene’, a u glavi mi je stalno bilo pitanje: ‘Šta ja ovde radim? Zašto sam tražila slobodan dan s posla?’ Verujem da će me mnogi roditelji razumeti.
Ipak, jedan sastanak bio je zaista koristan i želim da podelim savet koji sam tada čula. Kao i obično, razredna je govorila da će našoj deci biti teško u završnom razredu, da moraju da odluče o budućem zanimanju, koje predmete da polažu. Savetovala je da to učine odmah i počnu se pripremati za ispite na vreme. Zatim je rekla da nas mnogo želi videti profesorka fizike.
Anastasija Petrova je radila u školi jako dugo. Nekad je i mene učila. Sećala sam je se kao stroge, ali pravedne profesorke koja je volela svoj predmet, decu, i znala kako da predaje. Uprkos tome, očekivala sam da će, kao i drugi, govoriti kako su naša deca lenja i nezainteresovana za učenje.
Anastasija Petrova je pozdravila sve, nasmešila se i počela govoriti:
— Mnogi od vas me poznaju. Nadam se da znaju da iskreno želim naučiti vašu decu fiziku. Ali bez vaše pomoći – to nije moguće. Na časove deca moraju dolaziti odmorna, sita, zdrava, i što je najvažnije – raspoložena. Uslove za to treba da obezbedite vi, roditelji. Postanite prijatelji svojoj deci, razgovarajte s njima od srca. Nemojte ih grditi, nemojte raditi zadatke umesto njih, kao što je to neko nedavno opet učinio. A ako dobiju lošu ocenu, nemojte ih odmah pritiskati.
Zapamtite: dete će sutra doći kod mene na čas neraspoloženo i opet ništa neće naučiti.
Jedan od roditelja je podigao ruku:
— A šta znači kada u svesci piše „loše…“?
— Pa, to i znači. Ali ako je danas bilo loše, ne zaboravite da već sutra može biti odlično.
— Moj sin ima peticu iz fizike, ali vas jednostavno obožava. Ne razume baš sve, ali na čas dolazi s osmehom – rekla je jedna mama.
Dugo smo još razgovarali. Razgovor je zaista bio iskren i topao. Od tada se trudim da moja ćerka uči s radošću. Naglašavam joj da će joj znanje trebati u životu, i da će joj biti lakše ako sama to shvati. Verujem da većina roditelja koji su tada bili prisutni, sada rade isto.
